Održavati impuls u službi činjenja učenika (peta faza)

Kevin Haloran
Š.M.: Peti i poslednji deo procesa je ono što nazivamo održavanje impulsa.
Ovo je veoma važno, zato što često na početku školske godine bivamo uzbuđeni, pokrenemo novu službu, međutim, dešava se da posustanemo do Božića. Zauzeti smo i umaramo se. Veoma je važno da održimo impuls. Deo održavanja impulsa čini neprekidan krug reformisanja vaših ličnih ubeđenja i činjenje blagih i iskrenih procena.
Kako služba raste? Gde vidimo napredak evanđelja u ljudima? Da li postoje prepreke koje nas zaustavljaju? Da li možda treba da promenimo našu taktiku? Možda ono što radimo ne funkcioniše. Potrebno je da pronađemo drugačiji način da to uradimo.
Deo održavanja impulsa (ovo može da zvuči nelogično) se sastoji od toga da prihvatamo neuspeh jedni drugih. Ako osećamo da impuls ne postoji i shvatimo da je to zbog toga što određeni način ne funkcioniše, u redu je ako kažemo: „Ovo ne funkcioniše. Idemo dalje. Šta možemo da naučimo iz ovoga? A onda, kako to da promenimo i pokušamo ponovo?“

Drugi ključni deo za održavanje impulsa je grafikon koji nosi ime „Uluru” (prema Filipu Džensenu).

„Uluru“ grafikon (iznad) ukazuje na rast, dugotrajni nivo stabilnosti i opadanje na drugoj strani.
Kada razmišljate o životnom ciklusu tipične crkve ili službe, prvih pet do deset godina su samo početak i rast (početak rasta).


U nekom trenutku početne faze neophodno je da dosegnete liniju održivosti. Linija održivosti je granica kada imate dovoljno ljudi, dovoljno finansija, i možda mesto gde se sastajete tako da ste održiva služba. Ovo se može dogoditi bilo kada u periodu od dve do deset godina, u zavisnosti od konteksta.

Inicijalni rast će vremenom izbledeti i počeće nivo stabilnosti. Kada se ovde nađete, veoma je važno da razumete da će vreme trajanja nivoa stabilnosti zavisiti od vaše sposobnosti da renovirate vašu službu – da inovirate i implementirate. Ne govorim o tome da budemo kreativni radi same kreativnosti, već da uvek postavljamo sebi pitanje: „Kako napredujemo u činjenju učenika? Da li je potrebno da renoviramo način na koji ćemo da radimo stvari? Da li je potrebno da nastavimo sa inovacijom i rastom?

“ Dakle, ne govorim o tome da se sjedinimo sa kulturom – već jednostavno upitamo sebe: „Da li renoviramo?“

Ako ne renoviramo, nivo stabilnosti u našoj službi će biti kratkog veka, i vremenom ćete krenuti na dugi put opadanja. Jednom kada počnete da opadate, veoma je teško da se vratite nazad. Na kraju ćete se spustiti ispod linije održivosti, gde više nećete imati ljudi i finansija. Vrata službe će se zatvoriti a služba će nestati. Dakle, kada dosegnete nivo stabilnosti, neophodno je da inovirate i implementirate.

Ako ste vođa službe ili crkve, korisno je razgovarati i pitati jedni druge: „Gde se nalazimo na „Uluru“ grafikonu? Da li smo u fazi rasta, ili smo na nivou stabilnosti? Ako smo na nivou stabilnosti, kako možemo inovirati, implementirati i renovirati kako bi održali impuls? Ako smo u fazi opadanja, gde se dešava opadanje? Koje radikalne odluke moramo hitno da donesemo?“

Ako se nalazite ispod linije održivosti, možda je vreme za težak razgovor o tome da treba da stanete sa službom.

K.H.: Jedna od surovih realnosti procesa pet faza iznešenih u knjizi „Projekat loza“ je ta da proces implementacije zahteva vreme. Ne možete samo da pretrčite kroz nju za godinu ili dve. Kako biste ohrabrili osobu koja je pastor crkve pred kojom je teška bitka menjanja crkvene kulture?

Š.M.: Kao prvo, podsetio bih ih na nešto na šta podsećam sebe, nešto što je Martin Lojd Džons rekao pre mnogo godina: „Rad na duši je spor posao.“ Ovo mi je palo na pamet mnogo puta kada sam bio obeshrabren u službi ili se sastajao sa nekime i osećao da se ništa ne menja. Realnost ukazuje na to da je istini potrebno vreme.

Korisno je prisetiti se da je Bog veoma strpljiv sa nama. On je brižni vrtlar koji nas obrezuje kroz ceo život. To je proces koji traje godinama. Kada smo se obratili, nismo preko noći uklavirili svaki detalj naše teologije i postali zreli hrišćani. Bog nas polako obrezuje, daje nam da rastemo, menja nas da budemo slika njegovog voljenog Sina, Isusa Hrista. To čini silom svog Duha Svetog, kroz molitvu i Reč Božiju.

Druga stvar kojom bih ohrabrio ljude koji se nose sa teškoćama, ono što si već spomenuo, ovaj proces se ne dešava preko noći. Želimo da se nešto dogodi. Realno govoreći, u zavisnosti od vašeg konteksta, značajni pomak očekujemo u periodu od tri od pet godina. Tražimo nekih sedam koraka.

Otkrijte mi tajnu, dajte mi magični plan koji će mi pomoći da stvorim veću i bolju crkvu. Potrebno je da odbacimo ideju o stvaranju veće i bolje crkve. Nismo pozvani da stvaramo veću i bolju crkvu. Pozvani smo da činimo učenike od svih naroda. Naš cilj je da budemo verni, da budemo verni Bogu, njegovoj Reči, njegovom narodu. To je uspeh.

Baš kao u braku. Uspešan brak je brak u kome ste verni jedno drugome, zar ne? Ne govorim o osnovama bračne vernosti – verni ste jedno drugome u svim stvarima. Služba je ista kao ovo. Svodi sve na to da budemo verni Bogu, njegovoj Reči i njegovom narodu. To je uspeh.

U stvarnosti, većini crkava je potrebno oko pet godina da ostvare neki napredak. Nažalost, u tipičnoj crkvi, većina pastora izdrži tri do pet godina, pa prelaze u drugu crkvu. Postanu razočarani, ili crkva postane razočarana njima. “Ne vidimo dovoljno promena, i vreme je da odemo.” Ili, pastor ne vidi dovoljno promena pa zaključi: “Vreme je da idem drugde.”

A ja kažem: “Stani! Upravo ovo je možda trenutak kada ćete ostvariti neki napredak.” Nemojte da odete nakon pet godina. Nakon pet godina, zajedno sa vašim timom, uradite procenu i vidite u kom pravcu idete. Nakon toga vidite šta ćete dalje.

K.H.: Rim nije bio izgrađen za jedan dan, kao ni crkva koja čini učenike. Pokušavati da ubrzate proces može potencijalno da našteti samoj službi.

Š.M.: Upravo tako.
K.H.: Kao što smo rekli, četvrta faza učeništva je istrajnost. Stoga, neka nam Gospod pomogne da istrajemo, i neka oni koji ovo čitaju istraju u službi činjenja učenika.

Š.M.: Upravo tako. Kevine, još bih dodao da je potrebno ne zaboraviti da ljudi nisu projekti. Bog nas je pozvao da budemo pastiri njegovog naroda. Ljudi zahtevaju vreme, a svaka osoba je drugačija. Stoga, kada sa vašom crkvom budete prolazili kroz ove faze ubeđenja, neki ljudi će se odmah složiti sa vama. Nekima će biti potrebno vreme da budu ubeđeni da je ovo pravi način. Dok će neki ljudi biti protiv vas. To je prosto realnost službe. Dakle, radite sa ljudima, svaka osoba je drugačija, potrebno je vreme.

_____________________________________________
Kopirajt: Leadership resources international
Prevod : Igor Mudri
​

---