Bog nije sumoran

„Bog je naš na nebesima, tvori sve što hoće” (Psalam 115:3). Implikacija ovog stiha jeste da Bog ima pravo i silu da čini sve što ga čini srećnim. To znači da je Bog suveren.

Razmislite na trenutak: ako je Bog suveren i ako čini šta god hoće, onda nijedna njegova namera ne može biti osujećena. „Gospod razbija namere neznabošcima, uništava pomisli narodima. Namera je Gospodnja tvrda doveka, misli srca njegova od kolena na koleno“ (Psalam 33:10-11).

Ako nijedna njegova namera ne može biti osujećena, onda on mora biti najsrećnije biće koje postoji. Ta beskonačna, božanska sreća izvor je sa kojeg pije hrišćanski hedonista i čezne da pije još više.

Zamislite samo kako bi bilo da Bog koji vlada svetom nije srećan! Šta bi bilo da se Bog predaje gunđanju, durenju i depresiji poput nekog diva na nebu sličnog onome iz bajke o Joci i čarobnom pasulju? Šta bi bilo da je Bog frustriran, utučen, tmuran, sumoran i potišten? Da li bismo mogli sa Davidom da kažemo: „Bože! ti si Bog moj, k tebi ranim, žedna je tebe duša moja, za tobom čezne telo moje u zemlji suvoj, žednoj i bezvodnoj” (Psalam 63:1)?

Mislim da ne bismo. Svi bismo se prema Bogu odnosili kao deca koja imaju frustriranog, tmurnog, sumornog, nezadovoljnog oca. U njemu ne mogu uživati. Mogu se samo truditi da mu ne dosađuju i možda pokušati da rade za njega ne bi li ga malo smekšali.

Ali Bog nije takav. Njega nikada ne poremeti frustracija ili obeshrabrenje. Kao što Psalam 147:11 kaže: „Mili su Gospodu… koji se uzdaju u milost njegovu“. Dakle cilj hrišćanskog hedoniste nije da izbegne ovog Boga, da beži od njega, niti da oko njega obigrava na prstima da se njegova sumornost ne bi pretvorila u bes. Ne, naš cilj je da se nadamo njegovoj milosti. Da žurimo ka njemu. Da budemo zadovoljni u Bogu, da se radujemo u njemu, da negujemo zajedništvo sa njim i uživamo u njemu i Božijoj naklonosti.