Šta je ono što bismo trebali raditi u hrišćanskoj službi? Da li je našim crkvama potreban dokument koji definiše viziju, ciljeve ili strateški plan? Filip Džensen kaže da je strategija važna, ali da nije naš posao da je razrađujemo; Bog je to već uradio.
Ima prilično godina otkako sam završio obuku za poučavanje i propovedanje izlaganjem stih po stih iz Svetog pisma. Veoma sam zahvalan onima koji su me tome naučili – Brajtonu Noksu (Broughton Knox) najviše od svih. Tako sam se od početka službe okrenuo tumačenju svetopisamskih odeljaka po njihovom redosledu u Bibliji. Nakon nekog vremena sam došao do 1. Korinćanima 8-10, i što sam se više pripremao to sam postajao malodušniji. Razmišljao sam: „Šta da radim s ovim? Hrana prinešena idolima? Niko u Australiji ne žrtvuje hranu idolima, osim idolu svog vlastitog trbuha – kome hranu prinosimo sa strahopoštovanjem, često i u velikim količinama. Ali kako da propovedam na ovo?“ To je tema koja mi nikad ne bi pala na pamet za propovedanje, niti sam smatrao da ima ikakve veze sa mojom zajednicom.
Ali ipak sam uradio onako kako sam bio obučen da radim i nastavio da propovedam iz
1. Korinćanima 8-10. I dok sam to radio, postao sam svestan činjenice da su oko četvrtinu crkve činili Kinezi i da je većina njih dolazila iz porodica koje su redovno žrtvovale hranu idolima – u malim hramovima smeštenim u uglu dnevne sobe. Za njih to nije bilo neko apstraktno ili nebitno pitanje, već teskobna dilema. Da li treba da se klanjam precima sada kad sam postao hrišćanin? Kakav stav treba da zauzmem prema mojoj porodici, a kakav prema braći i sestrama hrišćanima što se toga tiče? 1. Korinćanima 8-10 snažno progovara u njihovu situaciju.
Međutim, ja sam uradio i više od toga. Dok sam propovedao i prorađivao Pavlov pristup ovim temama, izronila je cela doktrina o hrišćanskoj slobodi, koja je suštinski važna za očuvanje opravdanja isključivo po veri. Kada sam to shvatio došlo je do revolucije u mom pristupu duhovnom savetovanju. U to vreme je bilo popularno „indirektno dušebrižništvo“ u kom duhovnik nikad nikome ne bi rekao išta drugo osim: „Hmm, stvarno? Da, razumem šta si hteo/la da kažeš. Aha. Da.“ To je bila veoma primamljiva metoda. Čak sam i ja mogao po njoj raditi, jer zapravo nikad nikome nisam morao reći: „Mislim da bi to trebao uraditi“ ili „Mislim da je to nije pametno“ ili „Mislim da bi to bilo mudro“, a da ne spominjem „Mislim da je to ispravno“ ili „Mislim da je to pogrešno“.
Ali sa celovitom doktrinom hrišćanske slobode imate slobodu da kažete ljudima: „Pa, mislim da bi u ovoj situaciji trebao/la uraditi to i to, ali ako i uradiš suprotno, ja ću te podržati, jer je to pitanje slobode izbora. Ako mene pitaš, mislim da je najmudrije uraditi sledeće… ali u pitanju je tvoj izbor, a ne moj, no ja ću biti s tobom šta god da odlučiš.“ Ovo je veoma važno jer vam takođe omogućuje da u nekim situacijama kažete: „Ne, to nije dobro“, a da ne budete shvaćeni kao da to govorite svaki put kada nekoga savetujete.
Sve je ovo proisteklo iz 1. Korinćanima 8-10 i hrane žrtvovane idolima, teme koja mi ne bi pala na pamet ni za milion godina propovedanja. 1. Korinćanima 8-10 je takođe počela da mi ukazuje na razliku između strategije i taktike u evangelizaciji (i uopšte u službi) i to je tema kojom ću se osobito pozabaviti u ovom članku. Ključni odeljak je 1. Korinćanima 10:31-11:1:
Ako, dakle, jedete, ako pijete, ako ma šta činite, sve činite na slavu Božiju. Ne budite na sablazan ni Judejima, ni Grcima, ni Crkvi Božijoj, kao što i ja svima ugađam u svemu ne tražeći svoju korist, nego korist mnogih, da oni budu spaseni. Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledam na Hrista.
Mislim da ovaj odeljak, više od bilo kog drugog u Novom zavetu, stavlja pred nas (tj. pred svakog hrišćanina) veliki imperativ da evangeliziramo. Ako hoćemo da porastemo do Hristove visine i da, poput apostola Pavla budemo imitatori Hrista, onda treba da probamo da ugodimo svima, u svemu što radimo da bi se i oni mogli spasiti.
Gospod Isus Hristos je živeo (i umro) na slavu svoga Oca. Tako bismo i mi, sve što radimo, trebali činiti na Božiju slavu – a pogotovo kad se radi o evangelizaciji. Krajnja svrha i cilj evangelizacije je krajnja svrha i cilj celokupnog čovečanstva: da proslavi Boga i da večno uživa u njemu. Ne evangeliziramo da bismo spasili duše, već da bismo proslavili Boga. To je prevashodna stvar; spasavanje duša je sekundarna.
Ovo je jedna od onih važnih arminijansko/kalvinističkih osobenosti. Ako zaboravim da je proslavljanje Boga primarno i kao prvenstveni cilj postavim spasavanje duša, biću u iskušenju da uradim sve što je u mojoj moći i promenim sve što treba promeniti kako bi spasao što više duša. Šta više, ako u tome uspem, uzneću se, a ako ne uspem, pašću u depresiju.
Ali ako je moj cilj da proslavim Boga propovedajući njegovo evanđelje, znam da će to jednima biti ugodan miris spasenja, a u nosnicama drugih smrad smrti. Tada neću morati da preuzimam odgovornost za neku odluku ili neki ishod. Ja „serviram“ evanđelje pred ljude, a Božiji Duh je taj koji im donosi spasenje ili otvrdnuće srca. Moj cilj je uvek i jedino ovo: da mojim navešćivanjem evanđelja proslavim Boga. To znači da se pravi test istinskog evangeliziranja očituje u poslušnosti, a ne uspešnosti (kao što to ap. Pavle veoma jasno stavlja do znanja u 1. Korinćanima 4).
No naznaka o tome šta proslavlja Boga u savesnoj evangelizaciji je sadržana i ovde, u 1. Korinćanima 10, a ogleda se u izbegavanju nepotrebnog sablažnjavanja. Ne želimo da pred ikoga stavimo išta drugo sem evanđelja. Stoga je Pavle, koji na drugim mestima tako nepokolebljivo insitira da on nije onaj koji ugađa ljudima, ovde ponosan što ugađa ljudima – ne zbog vlastite koristi ili da bi sebi olakšao život ili stekao više prijatelja, već radi njihovog spasenja. On će bez oklevanja promeniti svoje navike u vezi jela i pića kako bi proslavio Boga predstavljajući im evanđelje.
Čini se da nam Gospod govori dve stvari kroz apostola Pavla:
1.Moramo proslaviti Boga tako što ćemo se verno i nepopustljivo pridržavati zadatka koji nam je Bog poverio: da propovedamo nepromenljivo Hristovo evanđelje.
2.Moramo biti spremni na fleksibilnost i koristiti našu hrišćansku slobodu da menjamo naš pristup od trenutka do trenutka, od osobe do osobe, kako to već okolnosti nalažu.
Savremenim jezikom rečeno, Pavle govori o razlici između strategije i taktike. Siguran sam da ste, kao i ja, izdržali sastanke o strateškom planiranju na kojima je skoro sve vreme potrošeno na raspravu o razlici između reči kao što su: misija, vizija, svrha, strategija i taktika! Ja ove reči koristim onako kako ih Makvajeri rečnik[1] definiše:
strategija: imenica. Komandovanje; nauka ili umešnost kombinovanja i korišćenja ratnih sredstava pri planiranju i usmeravanju velikih vojnih pokreta i operacija.
taktika: imenica. Umešnost ili nauka razmeštanja vojnih ili pomorskih snaga radi borbe, i manevrisanje istima u borbi.
Strategija je krupno razmišljanje – sveobuhvatni plan i načini njegovog ostvarivanja. Strategiju su sačinili premijeri i generali koji su rekli: „Ako mislimo da dobijemo Drugi svetski rat moraćemo da iskrcamo invazione snage u Francusku, uz vazdušnu podršku“. Taktika je više neposredno razmišljanje: to je manevrisanje šahovskim figurama po tabli da bi se ostvarili manji preokreti koji zajedno sačinjavaju strategiju. Taktiku sprovode pukovnici i kapetani koji kažu: „Moraćemo da u to vreme iskrcamo toliko trupa na tom mestu, u zavisnosti od plime i vremenskih prilika, kako bismo osigurali mostobran, uz podršku tolikog broja aviona koji su na ovom zadatku“.
Ako se strategija za dobijanje rata zasniva na invaziji Francuske, onda moraju postojati brojni zakoniti taktički pristupi za ostvarenje toga. Međutim, sve te opcije ne uključuju slanje cveća ili mahanje belom zastavom ili ideju da se invazione snage ipak iskrcaju na Grenland. Taktika se nalazi pod strategijom i ona je ograničena strategijom.
U hrišćanskoj službi, isto kao i u ratu i u poslovnom svetu, nije dovoljno samo jasno shvatiti šta je naša stategija, već i u kakvoj je ona vezi sa svakodnevnim taktikama. Ovo je posebno važno za hrišćane, jer naša strategija nije nešto što ćemo ustanoviti na sastanku planiranja vizije. Našu strategiju shvatamo otkrivenjem. To je Božija strategija – njegov kosmički plan – i njegov način za njeno ostvarenje.
Pre nego što se pozabavimo pitanjem taktike, pogledajmo prvo Božiju strategiju i način na koji smo mi u nju uključeni.
Božija strategija
Božiju strategiju bismo mogli opisati u trinitarističkom stilu polazeći od velelepnog plana Boga Oca, onako kako ga je Pavle opisao u Efescima 1. Ovo je dobro poznati tekst, ali hajde da ga pobliže razmotrimo. Šta je Očev cilj i na koji način planira da ga ostvari?
Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je u Hristu blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom na nebesima, jer nas je u njemu izabrao pre stvaranja sveta – da budemo sveti i neporočni pred njim, odredivši nas unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje volje, da nas Hristovim posredstvom usini, da hvalimo slavu njegove blagodati, kojom nas je obdario u voljenom Sinu; u njemu imamo otkup – njegovom krvlju, oproštaj prestupa – po bogatstvu njegove blagodati, koju je bogato izlio na nas u svakoj mudrosti i razboritosti, kad nam je obznanio tajnu svoje volje – po svojoj blagonaklonosti – koju je unapred odredio u njemu, da je sprovede kad se ispuni vreme, da u Hristu ponovo sastavi sve što je na nebesima i na zemlji; u njemu, kom smo i mi postali naslednici, pošto smo unapred određeni odlukom onoga koji sve čini shodno savetovanju svoje volje, da budemo na hvalu njegove slave – mi koji smo se unapred uzdali u Hrista; u njemu ste i vi, pošto ste čuli istinitu reč, evanđelje svoga spasenja, i poverovali, zapečaćeni obećanim Svetim Duhom, koji je kapara našeg nasledstva – za izbavljenje njegove tekovine, na hvalu njegove slave.
Mogli bismo Pavlov proslov sažeti na sledeći način: konačni Božiji cilj je da sve ujedini pod Hrista i on suvereno radi na postizanju toga zapečaćujući ljude (i Jevreje i neznabošce) Svetim Duhom kada oni čuju reč istine: Hristovo evanđelje. Još od samog početka Božiji plan je bio da u taj jedan narod uključi i Jevreje i neznabošce, a u središtu tog plana je otkupljenje koje je izvojevano Hristovom krvlju i propovedanjem tog evanđelja svim narodima.
Nakon njegove smrti i vaskrsenja Isus govori skoro istu stvar u Luki 24. On kaže svojim zaprepaštenim učenicima da se sve što je o njemu zapisano u Zakonu i Prorocima mora ispuniti i zatim dodaje: „Reče im još: tako je napisano da Hristos treba da postrada i da vaskrsne iz mrtvih treći dan, te da se u njegovo ime propoveda pokajanje i oproštaj grehova svima narodima – počevši od Jerusalima.“ (Luka 24:46-47). Ovo je Božija strategija za okupljanje njegovih izabranika sa svih krajeva sveta: da Hristos treba da postrada i uskrsne i da se evanđelje pokajanja i oproštenja propoveda svim narodima.
To nije samo Očeva strategija, to je delo samoga Hrista: „Sagradiću svoju Crkvu“ kaže Isus u Mateju 16:18. Hristovo delo je sabiranje njegovog naroda u njegovu zajednicu – njegovu Crkvu. On je graditelj zajednice, a vi i ja smo samo podizvođači. On se može odlučiti da angažuje vas i mene, ali je to njegov posao i njegovo delovanje. 1. Korinćanima 3 ovo izvanredno kazuje:
Šta je, dakle, Apolos? A šta je Pavle? Služitelji čijom ste službom poverovali, i to kako je svakome od nas Gospod dao. Ja sam posadio, Apolos je zalio, a Bog je dao da uzraste. Zato niti je što onaj koji sadi, niti onaj koji zaliva, nego Bog koji daje da uzraste. A onaj koji sadi i onaj koji zaliva – jedno su, i svaki će primiti svoju platu prema svom trudu. Mi smo, naime, Božiji saradnici, a vi ste Božija njiva, Božija građevina. (1. Kor 3:5-9)
Pred nama je posao i mi ga moramo uraditi verno – bez obzira da li je u pitanju sađenje ili zalivanje i tako dalje. Ali Božiji je posao da daje da zajednica raste, a ne vaš ili moj posao. To je njegov rast, a ne naš rast, jer je Hristos graditelj svoje Crkve. On je graditelj, mi smo njegovi saradnici – to je titula u pozicija visoke časti koja istovremeno jasno razgraničava ko je graditelj, a ko nije.
Hristos gradi svoju Crkvu u skladu sa večnim Očevim planom, kroz propovedanje evanđelja svim narodima. Ko sprovodi ovo propovedanje? 1. Petrova 1 nam daje iznenađujući odgovor:
Ovo spasenje istraživali su i ispitivali proroci koji su prorokovali o blagodati koja vam je namenjena; oni su ispitivali na koje ili kakvo vreme ukazuje Hristov Duh koji je u njima, koji je unapred svedočio za stradanja koja očekuju Hrista i za slave posle toga. Njima je otkriveno da nisu služili sebi nego vama, ovim što vam se sad objavilo posredstvom onih koji su vam propovedali evanđelje u Duhu Svetom, poslanom s neba, u šta anđeli žele da zavire. (1. Pet 1:10-12)
Ovaj odlomak sadrži tvrdnju koja je takve dužine i složenosti da protivreči Pavlovoj tvrdnji iz Efescima 1! Ali, pogledajmo malo pobliže. Ko je evangelizator?
To je Sveti Duh. Sveti Duh je poslat s neba da objavi ispunjenje onoga što je prethodno bilo najavljeno preko proroka – a to je stradanje Hristovo i slava nakon toga. Ovo su stvarnosti u koje i anđeli čeznu da zavire. Ali je to dano vama, pre nego anđelima, kaže Petar, jer vam je sve to sada objavljeno kroz one koji su vam propovedali evanđelje u Duhu Svetom, poslanom s neba.
To je mali, ali složen odeljak, no njegova je logika u potpunosti na liniji sa onim što smo već videli u vezi Božije strategije: Hristos gradi svoju Crkvu i on to radi kroz nas. A sve je ovo u skladu sa večnim Očevim planom da sve okupi u Isusu Hristu, na hvalu njegove slave.
Naš deo u Božijoj strategiji
Bog ima strategiju, sveobuhvatni plan delovanja koji vodi ka svome cilju. Ali kao što smo već ranije primetili, njegova strategija uključuje i naše delovanje. To je njegov posao i njegova strategija, ali je on u svojoj neverovatnoj milosti čini delotvornom kroz nas.
Koje su to radnje koje nam Bog daje da ih vršimo, kao deo njegove strategije? Navešćemo tri koje su apsolutno suštinske:
1.Molitva
Kada je Pavle prvi put propovedao evanđelje Solunjanima on je znao da su oni među Božijim izabranicima „jer vam naše evanđelje nije došlo samo s rečima, nego i sa silom i sa Svetim Duhom i sa dubokim uverenjem“ (1. Sol 1:5). Njihov, svesrdan i Duhom osnažen, odazov im je pokazao da su među onima koje je Hrist ugradio u njegovu Crkvu.
Drugim rečima, Sveti Duh nije bio samo evangelizator (govorio kroz Pavla), već je bio na delu i u slušaocima – u Solunjanima – kako bi bili potpuno presvedočeni u istinitost poruke. Kasnije Pavle kaže da oni njegovo evanđelje nisu prihvatili „kao ljudsku reč, nego kao reč Božiju – kao što zaista i jeste“ (1. Sol 2:13). Kada im je ponovo pisao, Pavle ih potiče da se mole za njega – „da se Gospodnja reč brzo proširi i da se proslavlja kao i kod vas (2. Sol 3:1).
Upravo zato što je širenje evanđelja Božiji posao po njegovom Duhu (i kod propovedanja i kod odaziva ljudi), naša prva i prevashodna akcija je molitva. Treba da se neprestano molimo da Bog proslavi sebe propovedanjem njegove poruke kroz Svetog Duha po celom svetu. Treba da ga molimo da pošalje evanđelje, spasi ljude i izgradi Hristovu Crkvu. A to sve molimo, jer znamo da je po njegovom planu.
Hrišćani nisu fatalisti. Mi znamo šta je Božija volja i plan – da dođe njegovo carstvo, da se njegova volja sprovodi na Zemlji i da se sveti njegovo ime – ali se mi zbog toga ne zavalimo i ne kažemo: „Pa, to će se svakako već desiti, tako da… nije bitno“. Ne, mi se molimo (kao što nas je naš Gospod poučio) da Bog ostvari svoj plan za svet i to što pre. Molimo: „Molimo te, Gospode, daj nam to!“
Takođe mi se sviđa na koji je način Pavle tražio molitvu od Efezaca. Tražio je da se mole za njega „da mi se, kad god otvorim usta, da reč da smelo obznanim tajnu evanđelja, za koje sam izaslanik u okovima. Molite se da ga objavim smelo, kao što i treba da ga objavim“ (Ef 6:19-20). Većina nas koji smo već dugogodišnji hrišćani smo navikli da o Pavlu razmišljamo kao o junaku vere – neustrašivom borcu za evanđelje, spremnom da govori u svim prilikama. Ali niko ne moli za ono što je već primio, pa je verovatno i Pavlu u ovom slučaju nedostajalo hrabrosti, kao i svima nama. Drugi ljudi nam uvek deluju odvažno kada govore o Hristu (bilo javno ili privatno), ali je iza njihovih očnih jabučica drugačija slika: obično su jednako preplašeni kao i mi.
Stoga je molitva prvi i prevashodni zadatak koji nam je Bog milostivo poverio kao njegovim saradnicima. On upotrebljava naše molitve za ostvarenje svojih ciljeva i zato mi moramo moliti – zaista moliti. Odvojte vreme za molitvu. Izostavite nešto drugo kako biste se mogli moliti – kao što su to apostoli morali u Delima 6, kad su rekli:
Ne bi bilo pravo da mi zanemarimo Božiju reč da bismo služili oko trpeza. Stoga, braćo, pronađite među sobom sedmoricu ljudi za koje se zna da su puni Duha i mudrosti. Njima ćemo poveriti ovu dužnost, a mi ćemo se posvetiti molitvi i služenju Reči.“ (Dela 6:2b-4).
2.Naveštanje
Ovo nas dalje vodi do druge neophodnosti: naveštavanja. Neću puno objašnjavati središnje i suštinsko mesto naveštavanja – ili propovedanja ili objavljivanja ili kazivanja ili govorenja ili bilo koji drugi sličan glagol da upotrebite. Od velikog mnoštva novozavetnih odlomaka koje vredi razmotriti kako bi se dokazala životna važnost naveštanja u Božijoj strategiji, teško je zaobići jednostavnu istinu iz Rimljanima 10:17: „Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju“. Božija strategija je da njegov Duh propoveda Reč kroz nas i da na taj način potpiri veru u slušaocima.
Pogledajmo Pavlov uzvišeni nalog Timoteju: „Propovedaj Reč, [budi] spreman i u vreme i u nevreme“ (2. Tim 4:2). Ili izvanredni sažeti opis njegove službe u 2 Korinćanima 4, koji se sastoji od jasne i neposredne objave istine evanđelja da je Isus Hrist Gospod. Ipak, ja sumnjam da središnje mesto naveštavanja u Božijoj strategiji nije nešto u šta bi nas većinu trebalo uveravati – barem teoretski. Međutim, možda nam, kao i Timoteju, treba ovakvo svečano i zastrašujuće uputstvo da bismo nastavili s njime – posebno ako se ima u vidu kako je lako odustati od naveštavanja, zbuniti se i obeshrabriti time kako jednolično i neuzbudljivo može delovati, biti u iskušenju da probamo neki drugi metod i slično.
Dobro se sećam jednog izuzetno inteligentnog mladića koji je pre mnogo godina došao kod mene u studentski dom. Čitao je Skinera (B.F. Skinner) i ostale ateiste, te je i sam postao ubeđeni i osvedočeni ateista. Posledica toga je bila da je postao suicidan. Bio je dovoljno inteligentan da vidi da dosledni ateizam crpi život iz svakog smisla, svrhe ili radosti. Njegovo postojanje je puki slučaj, baš kao i sve ostalo. Isprobao je sva zadovoljstva u kojima se i Solomon okušao u Propovedniku, i došao je do istog zaključka: sve je apsurdno i besmisleno. Želeo je da nađe izlaz iz zatvora očaja u kome se našao, ali nije znao kako da ga nađe.
Nekoliko sedmica sam s njime raspravljao o filozofiji ateizma. Izložio sam mu mnoštvo razumnih argumenata (odnosno, bar sam ja mislio da su razumni), ali nas to nije dovelo nigde. Onda je moj dobar prijatelj Kol Maršal (Col Marshall) rekao tom mladiću: „Vidi, vera dolazi od slušanja Božije reči. Zašto ne bi otišao s nama u crkvu i malo poslušao?“
Već pogađate šta se desilo. Taj mladić je otišao s nama u crkvu, slušao i obratio se. To nije imalo nikakve veze sa dobrom apologetikom, jer na kraju krajeva, ne možemo nekog argumentima ugurati u Carstvo. Vera dolazi od slušanja Božije reči.
To je naš zadatak u Božijoj strategiji: da nastavimo sa naveštavanjem Božije reči, tako da Duh Sveti, koji propoveda kroz mene i koji takođe radi u srcima slušalaca, uvodi ljude u veru.
3.Ljudi
Treći zadatak koji nam je Bog poverio je sadržan u prva dva, ali ga valja posebno naglasiti: treći deo našeg delovanja su ljudi. Kada je Isus posmatrao mnoštvo ljudi, preplavilo ga je saosećanje, jer su bili kao ovce bez pastira (Matej 9:36). To je isto ono saosećanje koje Bog ima za svet – saosećanje koje ga je nagnalo da pošalje svog Sina jedinca radi spasenja ljudi (Jovan 3:16). Ali ko je taj „svet“ kojeg Bog voli? To su ljudi koji se protive Bogu.
Videli smo to ranije u ovom članku, razmatrajući 1. Korinćanima 8-10. „Ja sam se stavio na raspolaganje drugim ljudima“, kaže Pavle. „Rado ću sebe lišiti ugodnosti i staviti po strani ono što mi se sviđa i ne sviđa, jer želim da zadobijem ljude“.
Delo koje nam je Bog poverio da vršimo je usredsređeno i usmereno na ljude, a ne na institucije ili organizacije ili programe. Sve naše strukture i programi moraju služiti ljudima. Ovo je toliko očigledno da ponavljanje toga deluje površno. Ali sudeći po onome što vidimo u hrišćanskim službama, to je neophodno ponavljati. Ovo nam se stalno vraća u lice i tada završimo sa institucijama, programima i strukturama koje deluju kao da postoje same za sebe. Ustvari, često se čini kao da su ljudi tu da služe njima (tj. programima), a ne obratno.
Nikada ne smemo izgubiti iz vida rad za ljude[2] – trud i napor, kao što je to Pavle činio, za svakog pojedinog čoveka, „Urazumljujući svakog čoveka i poučavajući svakog čoveka sa svom mudrošću da svakog čoveka dovedemo do savršenstva u Hristu“ (Kol 1:28).
Ljudske taktike
Božija strategija – uključujući i naš udeo u njoj – je već data. Nije na nama da smišljamo šta se sve odnosi na hrišćansku službu. Opšti plan i strategiju za njegovo sprovođenje nam je otkrio Bog, a na svako otkrivenje, pa i na ovo moramo ogovoriti verom i poslušnošću.
Strategija našeg delovanja je već određena: treba da se molimo, treba da navešćujemo i treba da se fokusiramo na ljude. Ove tri ključne strategije treba da odlučuju o aktivnostima svake crkve i hrišćanske službe. Kada se okupimo da razmotrimo kako napredujemo i da planiramo šta ćemo sledeće uraditi, naša rasprava se ne bi trebala usredrediti na razvijanje strategije, već na to koliko dobro i verno primenjujemo Božiju strategiju.
Zapamtite, strateija je razmišljanje višeg nivoa: to je polaganje ključnih smernica i aktivnosti koje preduzimamo kako bismo ostvarili cilj. A sve nam je to od Boga dato. Taktika je kratkoročno, neposredno delovanje u cilju sprovođenja strategije u narednih pet minuta, narednih pet dana ili narednih pet meseci.
Taktičko razmišljanje je važno i vredno, ali je ono sekundarno. Taktika je ispod strategije i ona podupire strategiju. Zapravo, jedan od velikih problema u bilo kom poslovnom poduhvatu je kako osigurati da svakodnevna dejstva budu u stvarnoj vezi sa strategijom, ili kako se to žargonski kaže, ’na liniji’ sa strategijom. Ono što se često dešava u stvarnom svetu je da taktičke odluke imaju tendenciju da žive život za sebe i na kraju „odlutaju“ u suprotnom smeru od strategije, ili da čak i potkopavaju strategiju. Nekad se čak završi u jalovim aktivnostima koje su ranije imale neke veze sa strategijom preduzeća, ali su već odavno prestale da joj daju ikakav doprinos.
Skoro da ne treba napominjati da se ovo neprestano dešava u crkvama. Obrazuje se određena služba – recimo „Dečiji klub“ – kao deo taktike da se deci iz predgrađa navesti evanđelje, i sve to u pratnji molitve. Sve ide dobro nekoliko godina i daje značajan doprinos sveopštoj molitva-naveštanje-ljudi strategiji. Međutim, u međuvremenu su se prilike na periferiji promenile. Mlade porodice su odatle istisnute visokom cenom iznajmljivanja stanova. Demografski profil se promenio i taktička korisnost ovog specifičnog načina naveštavanja evanđelja se izgubila. Međutim, bilo kakav predlog da se „Dečiji klub“ zatvori će obično naići na žestoko protivljenje – i to ne dece (jer njih nema), već od strane ljudi iz crkve koji su tu radili i godinama podržavali ovu službu.
Taktike su privremene i u neprestanom menjanju. One mogu varirati od trenutka do trenutka. Sreo sam jednog Jevreja i sam sam postao Jevrej da bih dosegao ovog Jevreja. Strategija se nije promenila. Treba da se za njega molim, da s njim razgovaram i da ga volim kao čoveka, ali će se moj specifični pristup i ponašanje promeniti zato što je on Jevrejin. Isto tako, ako bih nakon pet minuta sreo nekog neznabošca, neposredna taktika bi se promenila. U velikom multikulturnom gradu kao što je Sidnej (u kome živim), mogu da iz minute u minutu doživim taktičke promene dok susrećem Kineze, Afrikance, Indijce, klasične Anglo-Saksonce, rimokatolike, budiste, ateiste, agnostike, omladinu, starije ljude i tako dalje.
Taktike su sekundarne, provizorne i gotovo uvek na kraju budu nefunkcionalne i neuspešne. Čak će se i izvanredno taktičko razmišljanje u vezi dosezanja određene grupe skoro sigurno vremenom pokazati neprikladnim.
Naš problem je da suviše visoko kotiramo našu taktiku, dotle da je čak mešamo sa strategijom. Mi mislimo da ćemo biti uspešni i da će Božije carstvo eksplodirati na sve strane samo ako krenemo sa pravim taktičkim potezima. A ukoliko postignemo određeni uspeh, postajemo samo još odvažniji u mišljenju da smo to mi „provalili“. Tada napišemo knjigu i postajemo stručnjaci za crkveni rast.
Većina literature o „crkvenom rastu“ je zapravo kratkoročno, lokalizovano razmišljanje, ali često prerušeno u nešto mnogo grandioznije. To se često napadno reklamira kao „strategija“ i kao nova tajna za uspešnu službu.
Shvatanje razlike između Božije strategije i naših taktika je takođe važno, jer nas oslobađa da isprobamo različite stvari i da dopustimo drugima da i oni isprobaju različite stvari (opet pitanje hrišćanske slobode). Na primer, neke crkve gledaju da uz molitvenu podršku naveste evanđelje ljudima u njihovom okruženju praveći veoma atraktivne, dobro organizovane crkvene sastanke, privlačeći time autsajdere da čuju Reč. Ove „privlačne“ crkve obično imaju odlične dečije programe, lep parking, uvežbane muzičare, delotvoran marketing i visoko nadarene propovednike. S obzirom da su vođene Božijom strategijom i da odista odvajaju svoje vreme za molitvu, naveštavanje i ljude, ovakve crkve mogu napraviti odličan posao u okviru Božije strategije i uvesti mnoštvo ljudi u spasenje. Oni su odličan primer grupe koja je voljna da se stavi na raspolaganje i da učini sve što je u njenoj moći, te da, taktički govoreći, teži spasenju ljudi, kao što je to Hrist činio.
Međutim, druge crkve imaju drugačiji taktički pristup. Na primer, neke rade u malim, visoko predanim timovima, žive u uskom hrišćanskom okruženju i navešćuju evanđelje uz molitvenu podršku kroz sastanke malih grupa, kućna okupljanja, lične društvene kontakte i umrežavanje. Neke druge grupe će možda pokušati sa mešavinom ovih taktičkih pristupa ili možda nekim potpuno drugačijim pristupom.
Mi upadamo u problem kada apsolutizujemo naše taktike i izdignemo ih na nivo strategije – kao da sve službe i crkve moraju usvojiti iste taktike da bi bili „uspešni“, ili bi zapravo trebali biti verni. Ne smemo zaboraviti: Bog je taj koji ima plan i strategiju i on svoju strategiju sprovodi u delo kroz nas. Uspeh i rezultati ne stoje do nas, jer će Bog ostvariti svoje ciljeve jedino kada Bog da rast po njegovom Svetom Duhu. Mi smo samo podizvođači – posrednici – saradnici. Nije na nama da sve razumemo i sve odrađujemo. Naš posao je da budemo odani i verni Božijoj strategiji.
(Prilagodio Toni Pejn (Tony Payne). Iz govora Filipa Džensena, pod nazivom „Gospel growth vs. church growth“, sa konferencije Matajas Medije (Matthias Media), USA, Washington DC., 2007.)
