​​
Volimo Reč Božiju u Pismima Starog i Novog zaveta, i izražavamo radosno ushićenje psalmiste u Tori, ‘volim tvoje zapovesti više nego zlato… Kako ljubim zakon tvoj.’ Prihvatamo celu Bibliju kao Reč Božiju, nadahnutu Božijim Duhom, izgovorenu i napisanu putem zemaljskih pisaca. Podređujemo joj se kao krajnje i jedinstveno autoritativnoj, u vladanju našim verovanjem i ponašanjem. Svedočimo o sili Božije reči u ostvarivanju njegove svrhe spasenja. Potvrđujemo da je Biblija zaključna pisana reč Božija, neprevaziđena nikakvim kasnijim otkrivenjem, ali se istovremeno radujemo što Sveti Duh prosvetljava umove Božijeg naroda tako da Biblija nastavlja da govori Božiju istinu na sveže načine ljudima u svakoj kulturi. [19]

​
​Rapidan rast crkve na mnogim mestima ostaje plitak i ranjiv, delimično zbog nedostatka odgojenih vođa, a delimično zbog toga što mnogi od njih koriste svoj položaj za sticanje svetske moći, osiono ponašanje ili lično bogaćenje. Zbog ovoga, Božiji narod trpi, Hrist se izvrgava poruzi, a evanđeoska misija potkopava. Kao prioritetno rešenje za ovo najčešće se predlaže ‘obuka u vođstvu’. I zaista, programi obuke vođa svih vrsta su se umnožili, ali problem i dalje ostaje, verovatno iz dva razloga.