Kako ćete se promeniti? 1. deo

Tim Čester ​
Čini se da je naš prvi instinkt kada želimo da se menjamo da nešto radimo. Mislimo da će nas aktivnost promeniti. Želimo spisak sa DA i NE. U Isusovo vreme, ljudi su mislili da mogu biti čisti kroz ceremonijalno pranje. Danas to mogu biti duhovne discipline ili spisak zakona. Mnoge od ovih stvari jesu same po sebi dobre, ali ne mogu nas promeniti iznutra.

I reče im: tako ni vi ne razumete? Zar ne opažate da sve što spolja ulazi u čoveka ne može da ga opogani, jer ne ulazi u njegovo srce nego u stomak, te izlazi u zahod, - čisteći sva jela?

I reče: što izlazi iz čoveka, ono čini čoveka nečistim. Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubijstva, preljube, lakomstva, zloće, prevare, raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim. (Marko 7:18-23)

Spoljne aktivnosti ne mogu da nas promene, kaže Isus, zbog toga što greh dolazi iznutra, iz naših srca. Naši rituali mogu na neko vreme da promene naša ponašanja, ali ne mogu da promene naša srca. Tako oni ne mogu dovesti do istinske i trajne svetosti. Potrebna nam je promena u srcu.

Ša zakon može i ne može
Prema Džonu Pajperu, postoje barem tri razloga zašto nam pokušavanje da „radimo“ stvari ili da držimo zakon neće pomoći da se saobrazimo na lik Isusa Hrista:

1. Zakon ne može da otkloni našu osudu
Cela osnova za preobraženje jeste otklanjanje osude; zakon ne može da je ukloni; zato zakon i ne može da obezbedi osnovu za našu transformaciju.. Ako želimo da se menjamo na sliku Isusa, presuda krivice najpre mora biti preokrenuta, a zakon to ne može da uradi, već samo Bog zbog Hrista. To primamo samo po veri.

2. Zakon ne može da pobedi telo
Postoji i drugi razlg zašto zakon ne može da posveti ili preobrazi: on ne može da pobedi telo. To znači da ne može da nas promeni iz korena naše prirode: naše palosti i bunta protiv Boga. Ne može da odnese našu nevoljnost da volimo Boga, i našu izdajničku želju za Božijim darovima više od Boga samog (Rimljanima 1:23). Naprotiv, Pavle nas podučava da zakon pogoršava naš greh i podstiče naš bunt.

Drugim rečima, zakon nije lek za našu osudu ili naš bunt. Zapravo, on je dat da naš unutrašnji bunt pretvori u otvorenije i vidljivije prestupe. Ovo ponovo vidimo u Rimljanima 7:5: „Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili plodove smrti.“ Drugim rečima, zakon ne pobeđuje telo, već pobuđuje telo. Zakon se igra u rukama naših grešnih strasti i komeša ih. Istu stvar vidimo u Rimljanima 7:8: „Greh je u zapovesti našao povod i u meni izazvao svaki prohtev.“ Zakon ne pobeđuje telo, naprotiv, on daje telu još jedan osnov za delovanje. Još jedno mesto gde će pokazati svoju pobunu.

Zakon ne može da veliča Sina Božijeg kao veličanstvenijeg, vrednijeg ili poželjnijeg od greha. Samo kada sam Hrist pridobije našu naklonost naspram svih drugih takmaca, on dobija slavu koju Bog želi da on ima. Čak i ako se jeste okrenuli zakonu i doživeli uspeh do neke mere kao osoba koja poštuje zakon (kao što Fariseji svakako jesu, uključujući i Savla iz Tarsa), Hrist u tome ne bi imao nikakvu čast. Međutim, Božija cela svrha u planu iskupljenja jeste da Sin dobije slavu ne samo za naše opravdanje, već i za naše posvećenje. A to zakon nije mogao da uradi.

Pokušavanje da se sopstvenim trudom promenimo sledeći pravila (držeći zakon) zove se legalizam. Svi smo mi rođeni legalisti. Ubeđeni smo da je naša pravednost, naša prihvatljivost zasnovana na našoj izvedbi, na onome što znamo i onome što radimo. Međutim, evanđelje kaže da nam je Bog oprostio i potpuno nas prihvatio, isključivo na osnovu onoga što je Isus uradio. Ako je to istina, onda je svaki trud da pridodamo nešto Isusovom delu mora biti uvreda za Boga. Isaija 64:6: „Sva naša pravda je kao nečista haljina“. Kao što kaže Tim Keler, treba da se pokajemo za naša prokleta dobra dela. Evo još nešto od Kelera o evanđelju:

„U našim hrišćanskim životima se nikada ne prelazi ‘dalje od evanđelja’ na nešto ‘naprednije.’ Evanđelje nije prva ’stepenica’ na ’stepeništu’ istina, već je više kao ’središte’ u ’točku’ istine. Evanđelje nije samo A, B, C hrišćanstva, već je A do Š hrišćanstva.

Nismo samo opravdani evanđeljem, a zatim posvećeni poslušnošću, već je evanđelje način na koji rastemo (Galatima 3:1-3) i na koji se obnavljamo (Kološanima 1:6). Ono je rešenje za svaki problem, ključ za svaka zatvorena vrata, sila koja prevazilazi svaku prepreku (Rimljanima 1:16-17)... Svi naši problemi nastaju zbog neuspeha da primenimo evanđelje... Glavni problem, onda, u hrišćanskom životu jeste da ne razmišljamo o dubokim implikacijama evanđelja, ne „koristimo“ evanđelje u svim oblastima svog života. Ključ stalne i dublje duhovne obnove i probuđenja jeste stalno, ponovno otkrivanje evanđelja.“