Kojim istinama treba da se okrenemo? 2.deo

Tim Čester
​2. Bog je veličanstven  - pa ne treba da se plašimo drugih Jedan od uobičajenih razloga zašto grešimo jeste da čeznemo za odobravanjem drugih ili se plašimo njihovog odbacivanja/ neodobravanja. „Potrebno“ nam je prihvatanje drugih tako da nas oni kontrolišu. Biblijski termin za ovo jeste „strah od čoveka“. „Strah od ljudi meće zamke; a ko se uzda u Gospoda, skriven je.“2 U svojoj knjizi Kad su ljudi veliki, a Bog mali10, Ed Velč kaže da strah od čoveka ima mnoge simptome: podložnost pritisku, „potreba“ za nečim od supružnika; problem sa samopouzdanjem; prevelike obaveze jer ne znamo da kažemo „ne“ ljudima; strah da ćemo biti razotkriveni; male laži da bismo pred drugima izgledali dobro; ljudi vas čine ljubomornim, gnevnim, depresivnim ili anksioznim; izbegavate ljude; poredite se sa drugima; strah od razgovaranja o Isusu.

Naša kultura pokušava da prevaziđe taj problem tako što pronalazi načine da nam učvrsti samopouzdanje. Međutim, to zapravo čini problem. Postajemo zavisni od nečega ili nekoga ko će nam podići samopouzdanje.

Zapravo, naše nisko samopouzdanje jeste osujećeni ponos – nemamo status koji mislimo da zaslužujemo.  Ili kada koristimo jezik „potrebe“. Često dobre želje (za ljubavlju, potvrđivanjem, poštovanjem) uzdižemo na potrebe bez kojih mislimo da ne možemo biti potpuni. Govorim o tome da nam je „potrebno“ odobravanje ili prihvatanje drugih ljudi. Međutim, naša istinska potreba jeste da proslavimo Boga i volimo druge ljude. Rešenje za strah od čoveka jeste strah od Gospoda.

Potrebno nam je veliko viđenje Boga. Isaija kaže: „I tvrđa vremena tvog, sila spasenja tvog biće mudrost i znanje; strah Gospodnji biće blago tvoje.“ (Isaija 33:6)
Ključ do Gospodnjeg blaga jeste da ga se bojimo. Bojati se Boga znači poštovati ga, obožavati, uzdati se u njega i pokoriti mu se. To je prikladan odgovor na njegovu slavu, svetost, silu, ljubav, dobrotu i gnev. Setite se da smo u 3. nedelji rekli da je Isus slava oca, a da reč „slava“ znači „težina važnost), kao u „važna osoba“. Isus nam pokazuje punu težinu, pun značaj karaktera i prirode Boga. Isus nam pokazuje Boga kakav je on zaista. Bog, u svom svom veličanstvu, sjaju, mudrosti, lepoti, sili, samilosti, milosti, strpljenju i ljubavi, stavljen je nama na vidik u osobi Isusa Hrista. Sada zamislite Isusa, onog najveličanstvenijeg, i osobe koje se bojiš koja stoji do tebe. Ko je najveličanstveniji, najlepši, najsvetiji, najsilniji i dostojanstven?

 3. Bog je dobar, tako da ne treba da tražimo rešenje na drugom mestu 
Od samog početka, Bog je ljude stvorio sa potrebama. Potrebna im je hrana, voda, odmor, posao kojim će se baviti, međuljudski odnosi i bliskost. Tvom telu je potreban odmor, tvojoj duši je potreban odmor. Tvoje telo je žedno, tvoja duša je žedna. Tvoje telo je gladno, tvoja duša je žedna. Tvom telu je potrebna ljubav i bliskost, tvojoj duši je potrebna ljubav i bliskost. U svojoj dobroti Bog ispunjava potrebe tvoga tela, a Bog u svojoj dobroti jeste jedini koji može da ispuni potrebe tvoje duše! 

Ovakav je,dakle, obrazac: Bog stvara potrebu, i on je ispunjava. Bog je izvor sveg života i darodavac svih dobrih stvari (Jakov 1:17). Bog ispunjava naše fizičke potrebe dobrim stvarima, a naše dublje potrebe ispunjava onim najboljim – samim sobom. 

Ipak, mi često u stvorenim stvarima tražimo zadovoljstvo i ispunjenje umesto da ih tražimo u Onome koji daje te darove. Želimo da Bog daje za nas, ali ne želimo Boga.

Šta tražiš da bi bio zadovoljan? Šta sada govoriš: „Kada budem imao TO I TO, sve će biti u redu?“ 

Poznajući našu tendenciju da tražimo ispunjenje u stvorenim stvarima umesto u Bogu, Isus je rekao: „Ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedniti nikada.“ (Jovan 6:35) Rekao je: „Ko pije od vode koju ću mu ja dati - neće ožedneti doveka.“ (Jovan 4:14) On ne govori o kanibalizmu kao o načinu da ispunimo zauvek svoj gladni stomak, ili o nekoj čarobnoj vodi koja će našu žeđ zauvek ugasiti. On govori o tome da se njime hranimo u duhovnom smislu, time što ćemo našu gladnu i žednu dušu ispuniti samim davaocem života. „Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod.“ (Psalam 34:8) 

Lako je misliti da sleđenje Isusa znači na neki način manje postojanje, da je život za naša zadovoljstva i traganje za ispunjenjem kroz sve stvoreno na neki način „dobar život“. Ipak, život poslušnosti Ocu kroz njegovog Duha jeste istinski dobar život! Poslušnost jeste blagoslov, a Bog nam je dao sebe tako da ne moramo da tražimo na drugom mestu. 

4. Bog je milostiv, pa ne moramo da se dokazujemo 
Hrišćani jako vole da govore o Božijoj milosti. Često kažemo: „Znam da je Bog milostiv. Oprostio mi je grehe da ne bih išao u pakao kada umrem...“ No ipak, uporno se trudimo da se dokažemo. Kada je u pitanju milost, postoji veliki jaz između onoga što znamo i onoga u šta verujemo. Šta to znači kada kažemo da je Bog milostiv? Vebsterov rečnik definiše milost kao „besplatno datu, nezasluženu naklonost i ljubav Božiju“. Milost jeste nezaslužena naklonost, data nam je iako je nismo zaslužili.

Bog jeste milostiv. Zbog naših greha, jedino što od Boga zaslužujemo jeste smrt. Međutim, kroz život, smrt, pogreb i vaskrsenje Isusovo, on nam nudi život. Jedino što treba da uradimo da bismo primili Božiju milost jeste da je prihvatimo. Kada to uradimo, postajemo ispravni pred njim. Tada nas Bog potpuno prihvata i voli. Ne postji ništa što smo mi uradili to da zaradimo, i ne postoji ništa što možemo da uradimo da bismo to izgubili. Ne postoji ništa što nam je preostalo da dokažemo.

Međutim, većinom vremena, živimo kao da zapravo zaslužujemo stvari, da smo nešto nekome dokazali. Živimo sa osećajem prava na nešto. Osećamo da je naš težak rad i performans zaslužio nešto, ili od Boga ili od drugih ljudi. To je isto kao da Boga pogledamo u oči i kažemo: „Ti nisi milostiv. Sve što imam nije besplatan dar od tebe. Naporno sam radio da to zaradim. Dokazao sam ti se, i ti si obavezan da me blagosloviš.“ 

Ovakav stav srca se manifestuje kroz ponos, samopravednst prema ljudima koji nisu toliko „dobri“, kroz ekstremnu krivicu kada ne uspemo, i gnev kada ne dobijemo ono što mislimo da zaslužujemo.

U suštini, ono što govorimo jeste da nas ne definiše delo Isusa Hrista za nas, već se definišemo svojim delom. 

Međutim, Isus je živeo život koji mi nikada ne bismo mogli živeti i umro je smrću kojom smo mi trebali umreti. Kada svoji veru predamo njemu i pouzdamo se u njega, bivamo oslobođeni od gordosti i krivice. Znamo da nas naš trud da se dokažemo nije učinio ispravnim pred Bogom (bez ponosa), i znamo, kada ne uspemo u svojim naporima da se dokažemo, da nam je oprošteno (bez krivice). 

Na mesto ponosa i krivice dolaze pouzdanje i poniznost. Pouzdanje zato me Isusovo delo čini prihvatljivim Bogu (uprkos mojim neuspesima), a poniznost jer mi je neprestano potrebna Božija milost (zbog mojih stalnih neuspeha). Ne moram sebe da dokazujem. 

Iznova i iznova ćemo biti kušani da prestanemo da verujemo da je Bog velik, veličanstven, dobar i milostiv. Kada se suočimo sa iskušenjima treba da kažemo ne samo „ne bi trebalo to da uradim“, već i „nemam potrebu to da uradim“. Kada smo u iskušenju da se prejedemo, ne treba samo da kažemo: „Ne treba da budem “, već možemo i da kažemo: „Nemam potrebu da se prejedam jer je Bog dobar.“ Kada smo kušani da budemo nervozni zbog neke neizvesne situacije, ne treba samo da kažemo: „Ne bi trebalo da se plašim“, već možemo reći i: „Nemam potrebu da se plašim jer je Bog veliki.“ Šta god da nam nudi greh, Bog je veći i bolji. Reći iskušenju: „Ne smem to da radim“ jeste legalizam. Reći: „Nemam potrebu ovo da radim“, jeste evanđelje.

_______________________________

​Preuzeto: DNK EVANĐELJA