Ne živeti život zajedno već proživljavati smrt zajedno: kako bi hrišćanska zajednica zaista trebalo da izgleda?

Kol Maršal
“Živeti život zajedno“ je postala učestala fraza hrišćana. Međutim, ono što je zaista važno je proživeti smrt zajedno1. Koliko hrišćanska je vaša zajednica?

Godinama sam se vraćao na knjigu „Cena učeništva,“ autora Ditriha Bonhofera, i uvek sam ostavljen pitajući se koja je krajnja granica mog sledbeništva Isusa. U kom trenutku progonstva, utamničenja i stradanja bih odustao? Ovo je posramljujuće izazovna knjiga, ali ja se nekako izmigoljim iz njenih implikacija, zaključujući da je njemu bila data posebna milost da stoji uz Hrista suočavajući se sa neverovatnim okolnostima u Nemačkoj, tokom 1930-ih i 1940-ih, naime tokom nacizma i liberalne crkve koja se predala pred državom.

Nedavno sam pročitao njegovo delo „Život zajedno.“ Kakva vrsta hrišćanskog društva stvara ovakvu vrstu skupog učeništva? Ili, koristeći Bonhoferove reči, kako crkva postaje crkva za druge? Kroz našu zajedničku smrt. A kako učimo da umremo sebi i živimo za druge? Tako što ćemo istinski spoznavati Hrista koji je živeo i umro za druge.
Kao pastor, teolog i učitelj, Bonhofer se posvetio poučavanju o i pokazivanju primera istinske  hrišćanske zajednice, suočavajući se sa kompromitovanim, kulturološkim hrišćanstvom denominacijskih crkava njegovog vremena, kako u Evropi, tako i u Americi.
Kakva je Bonhoferova vizija hrišćanske zajednice? Ovo je kratak uvid u njegovo razumevanje crkve kao tela Hristovog, promenjenog iz usredsređenosti na sebe, u život za druge i tako saobraženog Hristu, glavi novog ljudskog roda.

1. ) Živeti zajedno kroz evanđelje Isusove smrti
Hrišćanska zajednica nije uključivanje u crkvu već pripadanje Hristu koji je umro za nas.
Hrišćanstvo podrazumeva zajedništvo kroz Isusa Hrista i u Isusu Hristu. Nijedna hrišćanska zajednica nije više ili manje od ovoga. Bilo da je to kratki, jednokratni susret ili svakodnevno zajedništvo tokom godina, hrišćanska zajednica se svogi samo na ovo. Pripadamo jedni drugima, jedino kroz Isusa Hrista, i jedino u Isusu Hristu2.
Šta to znači? To znači, na prvom mestu, da jedan hrišćanin treba druge zbog Isusa Hrista... hrišćanin je osoba koja više ne traži svoje spasenje, izbavljenje, opravdanje u sebi, već samo u Isusu Hristu. Ona zna da je Božija Reč u Isusu Hristu proglašava krivom, i kada ne oseća svoju krivicu, i zna da je Božija Reč u Isusu Hristu proglašava pravednom, a ne krivom, čak i kada se ni malo ne oseća pravedno. Hrišćanin više ne živi u svojem imenu, svojim ostvarenjima i svom opravdanju, već u Božijim ostvarenjima i Božijem opravdanju.

2. ) Živeti zajedno umirući jedni za druge
Hrišćanska zajednica ne znači provoditi vreme zajedno, već požrtvovano služiti jedni drugima.
Kako se onda obavlja istinska bratska služba unutar hrišćanske zajednice? Ovih dana smo skloni da prebrzo odgovorimo da ona prava služba našem bližnjem znači služiti mu kroz Reč Božiju. Istina je da ne postoji služba koja se može porediti sa ovom, štaviše, svaka druga služba se obavlja zbog službe Reči Božije. Ipak, hrišćansku zajednicu ne čine samo propovednici Reči. Ovde možemo da napravimo ogromnu grešku ako ne primetimo mnogobrojne druge stvari: službu slušanja, službu pomaganja i službu podnošenja.

3. ) Živeti zajedno govoreći jedni drugima evanđelje
Hrišćanska zajednica nije samo u služenju već i u govorenju.
Kada se službe slušanja, aktivnog pomaganja i zajedničkog podnošenja verno obavljaju, krajnja i najvažnija služba takođe može biti ispunjena, a to je služba Reči Božije.
Međutim, Bog je ovu Reč stavio u usta ljudi kako bi je mogli govoriti drugima. Kada jednu osobu dotakne Reč, ona je govori drugima. Božija volja je bila da ga tražimo i nađemo njegovu živu Reč kroz svedočenje nekog brata, kroz usta čoveka. Stoga, jedan hrišćanin treba drugog hrišćanina koji će mu govoriti Božiju Reč. Iznova i iznova mu je potreban kada postane nesiguran i obeshrabren, jer sâm ne može pomoći sebi bez toga da ne promeni istinu. Potreban mu je njegov brat kao nosilac i govornik božanske reči spasenja. Njegov brat mu je potreban jednostavno zbog Isusa Hrista.

A ovo takođe pojašnjava cilj cele hrišćanske zajednice: sastaju se kao donosioci poruke spasenja. Kao takvima, Bog im dopušta da se sastaju i daje im zajednicu.
Ono o čemu ovde govorimo je slobodno navešćivanje Reči od usta da usta. Ne govorimo o uspostavljenoj službi koja je vezana za određenu ulogu, vreme i mesto. Razmišljamo o toj jedinstvenoj situaciji u kojoj jedna osoba, ljudskim rečima, svedoči drugoj osobi, navešćujući celokupnu Božiju utehu, opomenu, dobrotu i ozbiljnost.
Nazamislivo je da stvari koje su od najveće važnosti za svakog pojedinca ne govorimo jedni drugima.

Jedni drugima govorimo jer nam je svima potrebna pomoć.  Opominjemo jedni druge da ostanemo na putu kojim nam je Hrist zapovedio da idemo. Upozoravamo  jedni druge na neposlušnost koja nas sve razara. Jedni sa drugima smo blagi i strogi, jer poznajemo Božiju dobrotu i strogost.
Što više učimo da dozvoljavamo drugima da nam govore Reč, da ponizno i sa zahvalnošću prihvatamo čak i stroge ukore i opomene, to ćemo slobodniji i objektivniji biti kada govorimo sami sebi. ​

​(Bog) je stavio svoju Reč u naša usta. On želi da se ona govori kroz nas. Ako sprečavamo njegovu Reč, krv brata koji greši će biti na nama. Ako prenesemo njegovu Reč, Bog će spasiti našeg brata kroz nas. „Znajte da će ga taj koji ga je vratio sa stranputice spasti od smrti i pokriti mnoštvo greha“ (Jakov 5:20).

4. ) Živeti zajedno ispovedajući naše grehe jedni drugima
Hrišćanska zajednica je prava jedino kad ispovedamo naše grehe jedni drugima.
Ispovedanje donosi prisniji odnos sa zajednicom. Greh zahteva celu osobu za sebe. On udaljava od zajednice. Greh želi da ostane nepoznat. On uklanja svetlo. U tami tajni, on truje čitavo biće jedne osobe. Ovo može da se desi čak i u pobožnoj zajednici. Kroz ispovedanje, svetlo evanđelja razbija tamu i odvojenost srca. Greh mora da bude iznešen na svetlo.

Mnogi hrišćani su nezamislivo prestravljeni kada se pravi grešnik odjednom otkrije među pravednima. Stoga, ostajemo sami sa našim grehom, živeći u laži i licemerju. Činjenica je da smo grešnici! Ali milost evanđelja je ta koju pobožni teško razumeju. Ona nas suočava sa istinom i govori: ti si grešnik, veliki, očajni grešnik; sada dođi, grešnik kakav si, Bogu koji te voli.

Krst Isusa Hrista uništava sav ponos. Ne možemo pronaći Isusov krst ako oklevamo da pristupimo mestu gde se on može naći, a to je javna smrt grešnika. Odbijamo da nosimo krst kada smo posramljeni da na sebe preuzmemo sramnu smrt grešnika koji ispoveda. Kroz ispovedanje se približavamo istinskom zajedništvu krsta Isusa Hrista, kroz ispovedanje mi potvrđujemo i prihvatamo naš krst. U dubokom psihičkom i fizičkom bolu poniženja pred bratom – što znači pred Bogom – Isusov krst doživljavamo kao naše izbavljenje i spasenje.

Koliko hrišćanska je vaša zajednica? Da li umirete zajedno: pripadajući jedno drugome kroz učešće u Isusovoj smrti, umirući radi službe jedno drugome, umirući radi govorenja Reči života jedno drugome, umirući ponosu, ispovedajući vaše grehe jedno drugome?
Umirući zajedno stvaramo život zajedno.

[1] Ovaj izraz sam preuzeo od Džoela D. Lovrensa, „Umreti zajedno“ u Bonhoferovoj knjizi, Hrist i kultura, Kit L. Džonson i Timoti Larsen (Nottingham: Apollos, 2013), 113-130.
[2] Ovo i pitanje ispod su iz Ditrih Bonhoverove knjige “Život zajedno”, prevod Džon Doberstin, izdanje iz 1949. (London:SCM, 1954).

____________________________________________________
Prevod: Igor Mudri
https://library.thevineproject.com/#/resources/not-doing-life-together-but-doing-death-together