Neka razmišljanja u vezi timskog vođstva 

Piše: Brus Hal (Bruce Hall) 

Biblijski naglasak na međuljudskim odnosima ima duboke implikacije na relacionu prirodu timova. Brus Hal nas upoznaje sa devet tačaka njegovog koncepta prirode timske službe.

Do sada je objavljen veliki broj tekstova na temu timskog vođstva. Kada sam bio zamoljen da napišem ovaj članak, moja trenutna reakcija je bila: „Šta će nam još jedan!?“ Čak nisam ni siguran da li je ispravno koristiti izraz „timsko vođstvo“, jer više upućuje ka poslovnom pragmatizmu, nego ka biblijskim relacionim kategorijama.

Međutim, imajući u vidu koliko nam je mudrosti dostupno kroz zajednički rad, pred vama je devet neprioritetno poređanih razmišljanja o timovima i timskim odnosima, a pored toga i neki principi, praktični primeri i uobičajene greške. Namera mi nije bila da ovo bude primenjivo samo na vođu tima, već je sve ovo korisno za naše razumevanje načina na koji tim kao celina može najbolje funkcionisati.

Sposobni ljudi su prirodno skloni pragmatičnom aktivizmu i završavanju posla, a ne molitvi. Molitva je potpuna suprotnost ovome.

1. Zajedno, a ne sami 
a) Služba se uvek obavlja u timskom okruženju. Novozavetna pisma oslikavaju zajedničku prirodu [duhovne] službe (npr. Ef. 4:11-16). Pavle traži molitvu, sakuplja novac, poziva braću i sestre da se vežbaju u disciplini, u svojim pismima često navodi pozdrave od strane nekih članova svoga tima, a prema svojim kolegama se obraća kao prema „saradnicima“ (npr. Rim. 16:3, 9, 21). Stoga je značajno da je timska služba za hrišćane neizbežna. Bilo da je u pitanju tim neplaćenih volontera ili plaćenog osoblja, hrišćanska služba se uvek obavlja u timskom okruženju. Prema tome, apsolutno je presudno da vidimo kako da to uspešno sprovedemo.

b) Služba se uvek obavlja uz pomoć molitve. Kada je Gospod Isus uočio da postoji služba koju treba obaviti, on nije sazvao sastanak ili počeo da mozga koji bi bio najbolji način za dosezanje izgubljenih. On je pozvao svoje učenike da se mole Gospodaru žetve (Mt 9:37-38). Šta god da tim postigne, to je tako zato što Bog čuje molitve svojih učenika.
 
Sposobni ljudi su prirodno skloni pragmatičnom aktivizmu (javnim nastupima, brojevima i izvršenjima obaveza) i završavanju posla, a ne molitvi. Molitva je potpuna suprotnost ovome. To je ključna karakteristika i glavni izraz vere u pobožnu timsku službu. Timovi koji se međusobno ne sastaju na molitvi, nisu timovi Hristovih učenika.

2. Porodica, a ne posao 
a) Razvijanje dobrih međuljudskih odnosa u timu je važnije od onoga što timska služba radi (iako su ove stvari međuzavisne). U 1. Timoteju 5 i Titu 2, Pavle nam daje smernice o tome kako se treba odnositi prema različitim članovima zajednice – a to je: kao prema članovima porodice. Godine, pol, životna situacija i karakter su ključni za prirodu određenog odnosa. Stoga je za timsku službu mnogo prikladniji jezik i praksa porodice, nego jezik i praksa poslovnog sveta.
 
U jednom fleksibilnom timu u kome ima sve više raznolikih odgovornosti u službi, redovni razgovori, u kontekstu „porodičnog“ modela odnosa, predstavljaju način da se promeni metod zadovoljenja novih potreba i da pomognemo jedni drugima kroz iznošenje problema. Redovni razgovori u kojima ažuriramo jedni druge su važniji od opisa posla i od rasporeda dužnosti.

b) Pošto ne razmišljamo u skladu sa porodičnom prirodom hrišćanskog vođstva, dešava se da automatski usvajamo poslovne i svetovne modele. Timovi treba da rade na tome da obezbede ovu hrišćansku alternativu, umesto sekularnih i poslovnih obrazaca. To može značiti predlaganje razumnih alternativa . koje bi zamenile dobronamerne modele koje poslovni laici koriste u njihovim organizacijama. Ovome se može prigovoriti da bi više zadataka bilo završeno i više ljudi evangelizirano ako evangelizator ne bi uvek morao da razmišlja o onima koje obučava. Ali ovo je izraz nerazumevanja prirode službe. Mi uvek proizvodimo učenike i radimo tako da nas ostali iz tima mogu oponašati u našem oponašanju Gospoda Isusa. To je slično roditelju koji prenosi životne veštine na svoju decu.
Bez atmosfere okrenutosti misiji koja dovodi do novih mogućnosti, promena, rizika, inovacija i konsultacija, služba će uvek biti ograničena samo na postojeću zajednicu, te viziju i energiju glavnog starešine i na strukture iz prošlosti.
 
3. Misija, a ne servisna služba 
a) Važnije je biti okrenut misiji, nego održavati status kvo (postojeće stanje. Op. prev). U Mateju 28:18-20 Isus nam ne daje specifična uputstva po pitanju učeništva. Međutim, u pitanju je nešto dinamično, a ne statično: to podrazumeva preuzimanje inicijative da na svakom mestu proizvodimo učenike. Zato moramo biti voljni da preuzimamo inicijative, pravimo greške i štitimo one koji preuzimaju inicijativu. Strukture i obrasci su važni, ali oni uvek moraju biti u procesu tranzicije, kako bi mogli služiti trenutnim potrebama.
Često se očekuje da članovi tima budu „klonovi“ glavnog starešine (pastora). On, zauzvrat, može očekivati da oni umnože njegovu službu. Takav model samo produžava status kvo, frustrirajući misijski orijentisano razmišljanje i ostale članove tima. Neki često ne uspevaju da vide širu sliku, koja ide preko granica postojećeg „stada“. Bez atmosfere okrenutosti misiji koja dovodi do novih mogućnosti, promena, rizika, inovacija i konsultacija, služba će uvek biti ograničena samo na postojeću zajednicu, te viziju i energiju glavnog starešine i na strukture iz prošlosti.

b) Važnije je oblikovati buduću službu kroz konsultacije i razgovor unutar tima, nego samo kroz ideje glavnog starešine. Ovo predpostavlja da tim ima želju da vidi da evanđelje „trči i da se proslavlja“ (2. Sol 3:1). Dok radi na ovoj viziji budućnosti, tim bi trebao biti u stanju da energično raspravlja o problemima (teološkim i praktičnim) bez nadglasavanja i nametanja kada dođe do neslaganja. Članovi tima bi trebali imati samopouzdanja da razvijaju ideje u kontekstu žestokih diskusija. Treba slediti model učtivog porodičnog odnosa sa odraslom decom. Bolje ideje treba da preovladaju, čak i ako ih nije predložio glavni pastor.
 
Ovakav način funkcionisanja tima će omogućiti nova razmišljanja, ojačaće jasno razmišljanje, promovisati inicijative, biće fokusiran na rezultate i podstaći će timski rad i poverenje – posebno kada glavni pastor bude podržavao inicijative drugih i ne bude osuđivao one koji su pogrešili. Neuspešnost u ovakvom načinu funkcionisanja će se sama pokazati kako služba bude rasla, a pastor bude pokušavao da radi kao i ranije, kada je služba bila manja i manje složena. Ljudi obično govore o prolasku preko sledeće „prepreke“ u rastu službe, ali nema „prepreke“ u rastu službe kada je službi dopušteno da bude „organizam“ koji raste u raznolikosti. Kada tim bude započinjao osnivanje novih službi i crkava, tada će se i suočiti sa izazovima po pitanju rasta.
 
4. Karakter, a ne sposobnosti 
a) Važnije je imati u timu osobu čiji je karakter besprekoran i koja je uzor hristolikosti, od bilo koje sposobnosti koju ona može imati. Ova definicija crpi svoju snagu iz 1. Timoteju 3:1-13 i Titu 1:5-2:15, gde su sposobnosti služitelja obučene u haljine pobožnog života. Jedino će ovakav obrazac služenja odoleti tendenciji fokusiranja na proizvod i stil; uvek se radi o ljudima koji su u nekim odnosima, a ne o proizvodu.
Pavle u 1. Korinćanima 11:1 i u 2. Solunjanima 3:7, i pisac poslanice Jevrejima u Jevrejima 13:7 žele da ih njihovi učenici oponašaju – da ih oponašaju onako kako oni oponašaju Gospoda Isusa. Članovi tima žele da ih oni kojima oni drže učeništvo oponašaju u njihovom oponašanju Hrista. Dakle, treba da brinu o negovanju pobožnog karaktera umesto usavršavanja njihovih sposobnosti.

b) Važnije je da duhovni vođa služi i promoviše druge. Mi smo naš uzor službe preuzeli od Gospoda Isusa koji „nije došao da mu služe, nego da služi“ (Marko 10:45). Pavle je rekao: „Razmišljajte isto kao i Hristos Isus...“ (Filipljanima 2:5 i dalje). Dakle, u srcu našeg služenja/vođstva bi trebalo biti naveća moguća korist drugih.
Često se uočava da je nekim glavnim pastorima teško da odaju priznanje drugim članovima svoga tima. Ovo je simptomatično za nedostatak pouzdanja u Boga i u njihove članove tima, ili je možda u pitanju nedostatak shvatanja njihove uloge. Posledica ovakvih nerazumevanja je nedostatak poverenja od strane članova tima. To je neuspeh u služenju i u poniznosti. Ako glavni pastor aktivno ne promoviše ideje i jake strane ostalih, tim neće biti delotvoran na duge staze. On mora biti sposoban da ih pohvali za dobre ideje, a možda i da preuzme na sebe kritiku za loše. Ovo može pretpostaviti njegovo povlačenje i dopuštanje da drugi zasijaju.

​5. Teologija, a ne pragmatičnost 
a) Veoma je važno da glavni pastor bude protestantski pastir, a ne rimokatolički sveštenik. Izgleda da neki pastori ne praktikuju (ili ne shvataju) da se autoritativna služba reči događa kad god se propoveda reč, i da ova služba nije potekla, ili da nije u zavisnosti, od prisutnosti ili „imprimature“2rektora/glavnog pastora. Služenje pod „autoritetom pastora“ nešto što ne postoji. Organizaciona relacija glavnog pastora prema bilo kom članu tima je upravo to: organizacioni odnos radi vršenja učeništva u timu.

Zadržavanje ovakvog gledišta vodi ka:
• Ojačavanju rimokatoličkog, umesto protestantskog pogleda na delo Svetog Duha kroz reč.
• Podrivanju službe pomoćnika.
• Ograničavanju započinjanja novih crkava, zbog potrebe prisutnosti glavnog pastora na svim crkvenim događanjima.
• Sputavanju službi žena, zato što glavni pastor ne vidi da se odgovarajuća/autoritativna služba reči dešava na ženskim sastancima kada žene propovedaju.
b) Ne možemo voditi druge ukoliko mi sami nismo voljni da se potčinimo onima koji su po autoritetu iznad nas. Ne možemo dobro voditi jedno domaćinstvo ukoliko sami ne pokažemo da smo voljni da se potčinimo i iskažemo poštovanje onima koji su po autoritetu iznad nas. Autoritet je nešto što je dato, i što se ne grabi, te bi članovi tima trebali iskazivati čast i poštovanje vođi tima; to ne bi trebalo zahtevati.
 
U svakoj organizaciji dobri odnosi zavise od iskazivanja dužnog poštovanja i ohrabrivanja razgovora o predmetima neslaganja. Dobra timska služba neće kapitulirati pred svetovnom shemom da najjači, najpametniji ili najlepši pobeđuju u raspravama i u svemu. Sin treba da oda dužno poštovanje svome ocu, čak iako je obrazovaniji od njega.
Međutim, ideja o „uravnoteženom“ toku službe je budistička, a ne hrišćanska; ono što nama treba je život prepun strastvenog predanja ljubavima u životu jednog hrišćanina. Ko bi želeo da bude optužen što je „uravnoteženo“ voleo svoju ženu ili svog Boga?
 
6. Tim, a ne pojedinac 
a) Mi sebe „izlivamo“ na žrtvuradi Gospoda Isusa i njegove slave, a nismo samo vođe neke uspešne i napredne organizacije. Da bi zajedno dobro funkcionisali, članovi tima moraju biti istomišljeni u tome da žele da proslave Boga (Fil 1:27). Ponekad način razmišljanja tima nema misijsku perspektivu i umesto toga denominacionu/intitucionalnu službu vidi kao posao nekog „javnog servisa“ sa beneficijama. Mi smo svi, u osnovi, misionari i zato treba da se vratimo revnosti prema Bogu koju su nam pokazali neki od naše braće misionara, kao što je Henri Martin, koji je jednom prilikom zapisao: „Do sada sam živeo sa vrlo malo smisla, više kao neki plićak, nego sluga Božiji. A sad me pustite da sagorim za Boga“.3 O službi se ne sme razmišljati kao o poslu koji treba obaviti, već kao o životu koji treba živeti i „izliti za Hrista“ u zajedništvu sa drugima (uporedi Fil 2:17, 2
Usred brojnih pritisaka mnogi pričaju o „uravnoteženom“ životu službe. Međutim, ideja o „uravnoteženom“ toku službe je budistička, a ne hrišćanska; ono što nama treba je život prepun strastvenog predanja ljubavima u životu jednog hrišćanina. Ko bi želeo da bude optužen što je „uravnoteženo“ voleo svoju ženu ili svog Boga?

b) Jedinstvo i kvalitet tima je funkcija redovne, temeljne i filozofske diskusije. Jedinstvo rastuće i raznolike službe se nalazi u teološkom i filozofskom jedinstvu tima. Glavni pastor neće biti u stanju da kontroliše kvalitet službe pomoću mikromenadžmenta i da istovremeno razvija i tim i službu. Mikromenadžment je smrt za rast službe i ne proizvodi jedinstvo ili kvalitet.
 
Jedinstvo u službi je uvek nusproizvod molitvene, ali žestoko diskutovane teologije i filozofije prakse. Kvalitet službe dolazi od kvaliteta odnosa u timu i zajedničkih diskusija, a ne od nametanja spoljašnjih standarda i prinude, registra radnog vremena i provera kvaliteta.

c) Kod crkve/službe osnivanja crkava/tima svaki pastor u timu mora biti osoba „opšte prakse“. Pošto svi u timu gledaju da rastu i uspostavljaju nove službe, svaki pastor mora da bude sposoban za, da tako kažem, opštu praksu. Iako svako od nas ima različite slabosti i jakosti, a u timu ćemo imati ljude sa različitim tipovima sposobnosti, ukoliko želimo da fleksibilno umnožavamo službe/crkve, onda će svako morati da evangelizira, propoveda, vodi administraciju, prikuplja finansije, vodi druge i služi jedan-na-jedan. Određeni članovi tima mogu pomoći u obuci ostalih u onome u čemu su ostali slabi.
 
U okviru ovog modela takođe postoji prostor i za specijalizaciju u oblastima u kojima smo jaki i za koje imamo žar. Na primer, neko može preuzeti posebnu odgovornost da pomaže ostalima iz tima da razmišljaju o prekomorskoj misiji, evangelizaciji, propovedanju ili pastoralnoj brizi.

d) Uloga glavnog pastora je da vodi tim. Pastor bi trebao provesti veliki deo vremena radeći sa timom na njegovom usmeravanju. To podrazumeva provođenje vremena sa timom i kao celinom i sa pojedincima nasamo (u zavisnosti od veličine tima), te molitvu za njih i sa njima. Takođe je od suštinske važnosti da on vodi neku neposredniju oblast službe, tako da i on i dalje radi neki konkretan posao kao i svi drugi. On ne sme postati udaljeni izvršni direktor (ili episkop/biskup).

Glavni pastor je takođe veza između tima učitelja i zrelijih vođa-laika u crkvi (đakoni, starešine i td.) On bi morao uložiti jednak trud da ima susrete sa timom laika, kao što to radi sa timom predavača. Samo će tada svi biti na istoj duhovnoj strani u smislu njihove filozofije službe i zajedničke vizije.

e) Očekivanja u vezi priključenja timskoj službi bi trebala biti fokusirana na priključenje „ovom timu“, a ne vršenju zadataka službe koju ovaj tim obavlja. Kao posledica ovoga, mora postojati saglasnost o pitanjima iz oblasti teologije, filozofije službe i ličnog stila oko kojih nema pregovaranja. Osim toga, mora postojati i fleksibilnost u vezi uloge koju nova osoba može imati. Nova osoba se pridružuje timu da vrši delo službe, a kako će to izgledati će se nesumnjivo menjati prema budućim potrebama. Šta više, osoba koja je „najbolji“ propovednik/evangelizator/pastor se možda neće dobro uklopiti u tim.

f) Svi pomenuti principi se takođe odnose i na žene u timu. Mislim da suštinski ni u čemu nisam drugačije postupao sa ženama iz moga tima, u odnosu na ono kako sam postupao sa muškarcima. Kod žena dozvoljavam fleksibilnost po pitanju vremena, kao po pitanju slobodnog vremena. Žene često, više od muškaraca, drže „ključ“ kada se radi o njihovoj široj porodici i odgovornim odnosima i stoga im je potrebno više fleksibilnosti. Primetio sam da se žene osećaju sigurnima da rade u ovakvim vrstama timova zbog pokazanog poverenja u njih, čak iako glavni pastor ne mora videti sve pojedinosti njihovog rada. On ima poverenje u njih, da će obaviti službu do kraja. Međutim, važno je da se služba žena temelji na jasnom i usaglašenom razumevanju biblijskog stanovišta o muškarcima i ženama. Osim toga, važno je da se služba žene ne zasniva na prostim rezultatima. Konačno, kao i sa muškim članovima grupe, glavni pastor mora negovati učeništvo i sa ženama – mada uz pažnju koju muškarci koji drže učeništvo ženama uvek moraju imati.
 
7. Obuka, a ne zadatak 
a) Važnije je naučiti kako da obučimo ljude za službu, nego da obavljamo službu (iako se obučavanje događa u kontekstu vršenja službe). Ključ rasta (kvantitativno i kvalitativno) i podsticanja osnivanja crkava je u obučavanju ljudi koji bi obučili druge ljude u procesu obavljanja službe. Svaki tim treba da razvije mentalitet obučavanja. Osoba koja vrši obuku je ključna za dobru obuku/učeništvo. Svako ko je deo osoblja tima mora biti u stanju da obučava druge, koji će poučiti druge, i to u kontekstu vršenja službe.4 Trebamo imati na umu da je mentalitet obučavanja/učeništva još jedna od ključnih strategija rasta. Kao prvi prioritet, trebali bismo se usredsrediti na mlade žene i muškarce i veoma rano raditi sa njima učeništvo, potičući ih da razmišljaju o učeništvu još dok su na teološkom fakultetu. Međutim, obučavanje starijih učenika da vrše učeništvo je takođe od vitalnog značaja za jačanje svake službe.

b) Služba je nešto što se „ukači“, a ne nauči. Ono što želimo je više „očeva“ i „majki“ sa njihovom „decom“ (1. Sol 2:11-12). Potrebno je da drugi ljudi budu oko nas dok vršimo službu. Zbog toga se „formalno“ teološko obrazovanje bolje sprovodi na neposredniji način i u suživotu, jer se tu ne radi prevashodno o učenju podataka. Pastor bi uvek trebao biti uzor u životu i u nauci da bi njegovi „šegrti“ postali kao on, a ne da im samo izloži nastavni plan koji treba da ispune.

​8. Borba, a ne povlačenje 
a) Argumentovan razgovor je uvek dobar za tim. Tim u kojem ne dolazi do sukoba je tim koji ne pokušava da napravi promene i koji ne služi svetu koji se menja. Žestoke rasprave oko teologije i prakse će izoštriti sposobnost tima da razrešava različitost u mišljenjima, i podstaći prodoran način razmišljanja i ulazak u rizike. Ako je članu tima dozvoljeno da iskaže svoje ideje i da one budu istestirane od strane njegovih kolega – koji će se suprotstaviti pogrešnom razmišljanju, ali će to učiniti u atmosferi zajedništva – onda će rezultat toga biti bolja teorija i praksa. Kada je tim pasivan i nije u stanju da raspravlja o idejama i praksi, onda je mnogo verovatnije da će konflikt ugroziti jedinstvo tog tima.
No, neophodno je reći da ljudi – i žene i muškarci – argumentuju i raspravljaju na različite načine. Mora se praktikovati pažnja, tako da u žaru debate članovi tima ne budu obeshrabreni i da se ne osećaju nesposobnima da daju svoj doprinos zbog stila u kojem se raspravlja.

b) Važnije je dopustiti različitim timovima da izraze različitost stilova, umesto da se stvara jednoobraznost „proizvoda“ u svim timovima. U okvirima teologije i opštih načela službe koje tim zastupa i brani postoji velika fleksibilnost u načinu na koji se ovo može sprovoditi u praksi. Tamo gde postojeće razlike nisu teološki kritične i još uvek promovišu pobožan život i širenje evanđelja, stil u kojem se služba razvija je mnogo manje važan. Međutim, ponavljam, takve razlike se moraju rešiti u kontekstu zajedništva tog tima.

Tim koji nije fleksibilan je tim koji ne razmišlja o ljudima oko sebe. Postojeće „stado“ je možda homogeno, ali se grupe oko njih često drastično razlikuju.

9. Fleksibilnost, a ne krutost 
a) Važnije je imati članove koji su sposobni da budu fleksibilni u trenutnoj promeni kulturnog konteksta, nego imati članove tima koji su kompetentni za specifične zadatke. Fleksibilnost je ključna za timsku službu. To nije samo stvar rešavanja nekog trenutnog izazova službe u multikulturalnom kontekstu; to je način razmišljanja. Tim koji nije fleksibilan je tim koji ne razmišlja o ljudima oko sebe. Postojeće „stado“ je možda homogeno, ali se grupe oko njih često drastično razlikuju. Neko ih je jednom nazvao „pustinjska plemena“ našeg grada. Čim počnemo da razmišljamo o njima, moramo početi da razmišljamo o tome kako bismo ih mogli doseći, a tada moramo praktikovati fleksibilnost.

b) Monokulturalni timovi u multikulturalnom kontekstu su posmrtna zvona za tim i njegovu službu. Služba u australijskim gradovima je multikulturalna, tako da će se tim koji ne misli o budućnosti i ne uključuje pastore različitih etničkih pripadnosti, naći na začelju u smislu razmišljanja o službi i prilika za službu. Ovo se takođe odnosi i na druge delove sveta. Ovakav poduhvat će uglavnom biti dosta skup, jer često nije samoodrživ u tom trenutku, te stoga zahteva da ostali budu uvereni u to.
 
Mnogo bi se još toga moglo reći o timovima u hrišćanskim službama, ali se nadam da će ove refleksije podstaći daljna razmišljanja.
 
________________________
4 MTS ili Ministry Training Strategy (Strategija obuke za službu) je odličan primer ovoga. Više o ovome na http://www.mts.com.au , kao i knjigu The Trellis and the Vine (Colin Marshal and Tony Payne, Matthias Media, Kingsford, 2009).