Razmišljanje o 1. Korinćanima 2:1–5

​Sinclair Ferguson
Kad sam došao k vama, braćo, nisam došao da vam uzvišenim rečima ili mudrošću objavim Božije svedočanstvo. Naime, odlučio sam da među vama ne znam ništa osim Isusa Hrista – i to raspetoga. Došao sam k vama u slabosti, sa strahom i velikim drhtanjem. Moj govor i moje propovedanje nisu se sastojali od ubedljivih reči ljudske mudrosti, nego od pokazivanja Duha i sile, da vaša vera ne bi bila zasnovana na ljudskoj mudrosti, nego na Božijoj sili.
1. Korinćanima 2:1–5

Sila Pavlovih reči leži u božanskoj logici evanđelja, a ne u rečitosti njegovih rečenica. Koja je, dakle ta logika u tekstu 1. Korinćanima 2:1–5?
Radi se o tome da je poruka evanđelja usmerena na Boga („da vam objavim Božije svedočanstvo“ 1.stih) i da Hristos dominira („ništa osim Isusa Hrista – i to raspetoga“ 2.stih).
Takvo evanđelje zahteva da oni koji ga objavljuju imaju iskustvo jedinstva sa Hristom vezano za njegovu smrt („slabost“, „strah“, „drhtanje“ 3.stih). Kao što Pavle na drugom mestu potpunije objašnjava, novi život deluje u drugima kad „smrt deluje u nama“ (2 Kor. 4:10–12; uporediti Filiplj. 3:10–12; Kol.1:24).
To znači da naš stil propovedanja mora biti takav da smo umrli za svet i odbacili prenošenje poruke na način koji se ne slaže sa sadržajem poruke o raspeću („nisam došao da vam uzvišenim rečima ili mudrošću“… „nisu se sastojali od ubedljivih reči ljudske mudrosti“ stihovi 1 i 4).
To dovodi do sledećeg rezultata: vera kod onih koji slušaju ne nastaje zbog darovitosti propovednika (ako je tako, vera nestaje kad nema tog propovednika ili kad on posrne). Jasno je da zavisi od sile Duha.
U Pavlovim rečima se ogledaju njegov poseban poziv i okolnosti. Ipak, njihovo značenje predstavlja težak izazov za današnje propovednike. Evo četiri izazova:

1. Umreti za propovedaonicom je nešto bez čega se ne može u novom životu. Naravno, neki aspekti propovedanja postanu „lakši“. Ali ne i „umiranje“. To će se nastaviti do kraja života. Ponekad poželim da svi u crkvi samo po jednom propovedaju, kako bi iskusili to „umiranje za propovedaonicom“. To bi sigurno doprinelo da njihove molitve za propovednike postanu žarke!
2. Pavle ne izbegava elokvenciju koju stvaraju Hristos i evanđelje. Odlomak 1.Korinćanima 2:1–5 je sam po sebi moćan i elokventan. Ali njegova elokvencija o Hristu nastaje zbog veličanstvenog razumevanja evanđelja i njegovog značaja. Nije to elokvencija nekoga ko komunicira da bi impresionirao ljude da je ovladao tekstom i voli da bude na mestu propovednika. Ona proizilazi iz toga da je tekst njime ovladao, a kao pastor voli one kojima govori.
3. Ne može istovremeno postojati pokazivanje sile Duha i moje sile – bilo da sam silan u inteligenciji, govorništvu ili imam jaku ličnost. Često citirane reči Džejmsa Deneja ostaju istinite: „Ni jedan čovek ne može da ostavi utisak da je pametan, i istovremeno, da je Hristos moćan da nas spase.“
4. Pavlove reči su kao lakmus papir za proveru mog propovedanja u 3 pitanja:
5. U kojoj meri moja crkva primećuje da moje propovedanje dominantno govori o Bogu (1.stih)?
6. U kojoj meri moja crkva primećuje da sam odlučan da „ne znam ništa osim Isusa Hrista, i to raspetoga“ (2.stih)?
7. U kojoj meri moja crkva doživljava „pokazivanje Duha i sile“ (4.stih) kada propovedam, tako da njihova vera počiva „na Božijoj sili“ (5.stih)?

Zaista veliki izazov!

_________________________________________
Prevod: Dragana Vajenštajn
​