Samo po veri

Dž. V. Fesko
​Godine 1647, grupa pastora i teologa reformisanih crkava je na skupu u londonskoj Vestminsterskoj opatiji sastavila zbirku dokumenata koju danas znamo po imenu Vestminsterski standardi, koji uključuju Ispovedanje vere i Veliki i Mali katihizis. Teolozi su se trudili da sastave zbornik učenja reformacije kako bi stvorili jedinstvenu reformisanu crkvu na Britanskim ostrvima. U pitanju i odgovoru 33 Malog katihizisa oni sažimaju jedan od glavnih stubova tradicije reformacije:Šta je opravdanje? Opravdanje je čin Božje besplatne milosti kojim nam On oprašta sve grehe i prihvata nas kao pravedne, jedino zahvaljujući Hristovoj pravednosti koja nam je pripisana i koju primamo samo verom.

Ova kratka izjava sadrži ideju da su grešnici opravdani sola fide—samo po veri. Ali šta sola fide znači? Pre nego što se udubimo u to, neophodno je da se upoznamo s istorijskim okolnostima kako bismo pravilno shvatili značaj te ideje. Koliko je nešto sjajno najbolje uočimo kada ga uporedimo s tamnom pozadinom.

Tamna pozadina
Kada je Martin Luter 1517. zakucao svojih 95 teza na vrata crkve u Vitenbergu, proteklo je izvesno vreme dok posledice tog čina nisu ostavile traga u istoriji. Plodovi njegovog rada pojavili su se u brojnim luteranskim i reformatorskim ispovedanjima, koja su tvrdila da su grešnici proglašeni pravednima u Božjim očima, ne na osnovu sopstvenih dobrih dela, već samo po veri, samo u Hrista i samo po Božjoj milosti--sola fide, solus Christus i sola gratia. Rimska katolička crkva je bila primorana da reaguje, a to je i učinila na čuvenom Tridentskom saboru, na čijem je šestom zasedanju u januaru 1547. iznet niz proglasa o doktrini opravdanja.
Među mnogim tačkama koje je Rim izneo, nekoliko tvrdnji je bilo ključno: (1) grešnici su opravdani svojim krštenjem; (2) čovek postaje opravdan verom u Hrista i ličnim dobrim delima; (3) grešnici se ne pravdaju isključivo Hristovom pravednošću koja im je pripisana i (4) čovek može da izgubi svoj položaj opravdanog . Sve ove tačke su sjedinjene u sledećoj izjavi:

Ako iko kaže da se grešnik opravdava samo verom, što bi značilo da ni na koji način ne učestvuje u zadobijanju blagodati opravdanja i da ni u kom smislu ne mora da se pripremi i stavi na raspolaganje činom sopstvene volje, neka bude kažnjen anatemom. (Kanon IX)

Rimska katolička crkva je jasno osudila sola fide – nije ispovedala da se grešnici pravdaju samo verom.

Svetlost u tami
S ovakvom pozadinom jasnije vidimo kako Mali katihizis biblijski definiše doktrinu opravdanja i objašnjava da je ono sola fide. Za Rim, grešnici su opravdani verom i delima. Njegova doktrina vere je introspektivna – čovek mora da se zagleda u sebe, u sopstvena dobra dela, da bi bio opravdan. S druge strane, Mali katihizis navodi da je vera ekstraspektivna – da bi bili opravdani, grešnici se od sebe okreću savršenom i gotovom Hristovom delu. Ali šta tačno grešnici primaju samo verom?
​
Prva dobit opravdanja je to što nam Bog oprašta sve naše grehe – prošle, sadašnje i buduće. Teolozi navode Pavlov citat 32. psalma: „Blaženi su kojima su bezakonja oproštena i gresi pokriveni“ (Rim. 4:7; vidi Ps. 32:1). Druga dobit opravdanja je to što je grešnik u Božjim očima prihvaćen kao pravednik „samo zbog Hristove pravednosti koja nam je pripisana“. Zadobiti status „pravednika“ je prilično zadivljujuće. Kad sudija proglasi nekoga nevinim, to jednostavno znači da ta osoba nije prekršila zakon. Ali ako sudija proglasi nekoga pravednim, to znači da ta osoba ne samo što nije prekršila zakon, već je i ispunila ono što zakon zahteva. Uzmimo za primer krađu. Da bi u ovom slučaju osoba bila pravedna, morala bi da se uzdrži od krađe. Ali pored toga, morala bi i da štiti svojinu drugih. Morala bi da ispuni i ono što zakon zahteva, i ono što zakon brani kad je reč o krađi. Opravdanjem grešnik biva prihvaćen kao pravednik, ne samo za jedan deo zakona, već za celokupni zakon – za svaku zapovest, svaku crticu i jotu. On se sada smatra osobom koja je ispunila svaku odredbu svakog zakona. Odakle potiče ova pravednost?

Pravednost , ili poslušnost, pripada Hristu. Teolozi navode dva ključna odlomka Pisma kad žele da dokažu pripisivanje ili uračunavanje Hristove pravednosti verniku. Najpre citiraju 2. Korinćanima 5:21: „Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božja“. Prema Pismu, Hristos je bio nevino Jagnje, savršeno i bezgrešno (1. Pet. 1:19; Jev. 4:15). Ipak, Hristos je poneo greh svog naroda – bio je pripisan Njemu i On ga je nosio. Isto kako je Hristu uračunat naš greh da bi mogao da podnese kletvu zakona (pripisivanje), tako i mi primamo savršenu Hristovu poslušnost – Njegovo ispunjenje svakog zahteva zakona. Da bi ovo potvrdili, teolozi navode Rimljanima 5:19: „Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni, tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni“. Adamova neposlušnost je pripisana svima koji su sjedinjeni s njim, a poslušnost Hrista, poslednjeg Adama, pripisana je svima koji su sjedinjeni s Njim (1. Kor. 15:45).

Nikad se to dvoje neće sresti
Ako već nije očigledno, stavovi autora Vestminsterskih standarda o opravdanju su potpuno suprotni pogledima Rimske katoličke crkve. Za Rim, opravdanje grešnika je poduhvat doktrinarne alhemije, pokušaj da se Hristovo delo stopi sa delima vernika i da se tako dobije zlato, odnosno opravdanje. S druge strane, teologija reformacije, sistematizovana u Malom katihizisu, odražava učenje Pisma i smatra da se grešnik opravdava isključivo Hristovim delom. Jedini način da primimo Hristovo savršeno delo je putem vere – sola fide. Nemamo drugi zaklon gde bismo se sklonili od pravednog Božjeg gneva osim savršene Hristove pravednosti i patnje; nema drugog mosta između čoveka i Hrista, osim vere.




© Tabletalk magazine.