Deveta zapovest

Deset zapovesti povezuju ljubav prema Bogu sa ljubavlju prema bližnjem. Da budemo sigurni, ovo dvoje se razlikuju, ali u životu poslušnosti su nerazdvojivi. Kao što je Luter rekao da prekršiti bilo koju od zapovesti je prekršiti prvu – “Nemoj da imaš drugih bogova osim mene” (2.Moj. 20:3) – jer je sva neposlušnost u suštini idolopoklonstvo. ​Činjenje dobra našim bližnjima je dokaz vernosti Bogu, i uključeno je u deset Božijih zapovesti, s tim da su prve četiri zapovesti nerazdvojive od ostalih šest. Ne možete zaista da imate Boga iznad svih bogova i mrzite svog bližnjeg. To govori Isus (1. Jov. 4:20), a takođe i Njegov brat Jakov u svojoj optužbi licemerja, gde piše: “Njime (jezikom) blagosiljamo Gospoda i Oca i njime proklinjemo ljude, stvorene po Božijoj slici” (Jakov 3:9).

Stoga, kada dođemo do devete zapovesti – “Ne svedoči lažno protiv svoga bližnjega” (2. Moj. 20:16) – u pozadini bi trebalo da vidimo predgovor svim zapovestima, centralnu istinu univerzuma: “Ja sam Gospod, tvoj Bog” (2.Moj. 20:2). Ova centralna istina je uzda na jeziku hrišćanina. Bez ove uzde – ili žvala, ako želite (Jakov 3:3) – naši jezici postaju neobuzdani i nečisti. Ako je pobožni prekor put života (Posl. 6:23), neprekorevanje idolopokloničkog jezika je put smrti. Jakov nastavlja:

“Tako je i jezik mali ud, ali se hvali velikim stvarima. Mala vatra zapali veliku šumu. A i jezik je vatra, svet nepravde među našim udovima. On celo telo kalja i, od pakla potpaljen, pali ceo tok života. Čovek kroti i ukrotio je sve vrste zveri, ptica, gmizavaca i morskih stvorenja. Ali jezik – to zlo koje ne miruje, puno smrtonosnog otrova – nijedan čovek ne može da ukroti.” (3:5-8)

Jakovljeva slika smrtonosnog jezika prikazuje govor koji je nekontrolisan, kvari sve čega se dotakne kao što i kap otrova uništi celu posudu vode ili zalutala iskra potpali veliku vatru. Ovo su živopisne slike o devetoj zapovesti – “lažnog svedočenja” – jer nam pokazuju posledice jezika koji je nepokoran Bogu.

Poslovice 4:24 govore: “Ukloni izopačenost iz svojih usta, neka ti reči prevare budu daleko od usana.” Šta je to izopačeni govor? Jasno je da je to govor koji nije ispravan. On je izvrnut, lakrdijaški i neiskren. Ne polazi od zapovesti “Nemoj da imaš drugih bogova osim mene” i nije podređen zapovesti “Ne svedoči lažno protiv svoga bližnjega”. Izopačeni govor se pojavljuje u crkvi u različitim oblicima – laži, ogovaranje i licemerje su samo neki od njih. Zasigurno postoji više oblika izopačenog govora, ali ovi su najučestaliji. Poslovice 4:24 nas podsećaju da je Gospodu drag onaj koji iskreno govori. Kao što Jakov kasnije piše: “Neka vaše »da« bude »da«, a vaše »ne« – »ne«, da ne budete osuđeni” (5:12).

Kako možemo da se okrenemo od ove izopačenosti? Jakov je već rekao da ni jedan čovek ne može da ukroti jezik (3:8). Gledamo na ispunjenje zakona u Isusu Hristu, čiji savršeni dosije je pripisan nama samo na osnovu pouzdanja u Njega. Njegovo delo je pritisnuto na naš jezik kao užareni ugalj, čini nas iskrenima tako što nas oslobađa – da volimo Boga i naše bližnje. Pošto se ljubav raduje u istini (1.Kor. 13:6), Duh Sveti prenosi istinu evanđelja iz naših promenjenih srca u naš promenjeni um, odakle je iznoseći rečima naših usta.

Um promenjen evanđeljem takođe shvata da primena zakona ide i u suprotnom smeru. Kada lažno svedočimo protiv našeg bližnjeg, mi lažno svedočimo o Bogu. Kada lažemo ili ogovaramo našeg brata, mi posredno svedočimo da Bog nije naš Bog, da Njemu nije stalo do iskrenosti ili pravde. Ako ispovedamo vernost Bogu, a govorimo loše o našoj braći, tvrdimo da je Bog lažov.

Evanđelje nas poziva na bolji put. Kada se usredsredimo na završeno delo Hrista, bićemo obavezani da svedočimo istinito o Bogu: “Pogledajte kako je On predivan i dovoljan”. Kada spoznamo Hrista kao krajnje vrednog i ispunjavajućeg, želja da nanesemo zlo bližnjem nestaje.

Svedočimo istinito o Bogu kada čeznemo za napredkom našeg bližnjeg, kada mu služimo i žrtvujemo se za njega. Ako mu je potrban prekor, govorićemo istinu u ljubavi i nežno ga ispraviti, ne tražeći njegovu sramotu ili ogorčenost, već izgradnju u Hristu. U crkvi ćemo ukazati na Hrista, koji je drag braći, upravo kao što je to uradio Pavle sa Petrom, suočavajući se s njim licem u lice, ne mrmljajući iza njegovih leđa, ne ponašajući se moralno dominantnije, već govoreći: “Ne ponašaš se u skladu sa evanđeljem” (Gal. 2:14).

Tako dajemo istinsko svedočanstvo našem bližnjem – svedočenjem kroz priču o onome koji je istina. Reči ispunjene evanđeljem pozitivno skreću pažnju na pouzdanje u bolje stvari od naše braće, na stvari koje govore o spasenju (Jevr. 6:9). Takođe svedoči o Hristu, koji je istina (Jovan 14:6).