Isus je Božije »da«

Molitva je mesto na kojem se stalno povezuju prošlost i budućnost u našim životima. To ovde pominjem jer je Pavle povezao molitvu sa Božijim »da« u ovom stihu na upečatljiv način.

U 2. Korinćanima 1:20, on kaže na telegrafskom grčkom koji se prenosi i na telegrafski srpski: „Zato kroz njega i govorimo »amin«, Bogu na slavu.“ Hajde da pokušamo ovo da pojasnimo.

Evo šta Pavle ovde kaže: „Stoga, zbog Hrista, govorimo Bogu »amin« u našim molitvama da bismo pokazali da Bog dobija slavu za buduću blagodat koju tražimo i na koju računamo kada se molimo.

Ako ste se ikada zapitali zašto hrišćani izgovaraju »amin« na kraju njihovih molitava i odakle potiče taj običaj, evo odgovora. »Amin« je reč koja je direktno preneta u grčki jezik sa hebrejskog bez prevođenja, na isti način na koji je ušla i u engleski i u većinu drugih jezika bez ikakvog prevođenja.

Na hebrejskom je ova reč označavala veoma snažnu potvrdu (vidite 4. Mojsijevu 5:22; Nemiju 5:13; 8:6) — radi se o formalnom, uzivšenom i zvaničnom načinu da se kaže: „Slažem se“ ili „Potvrđujem ono što je upravo rečeno“ ili „Ovo je tačno.” Najjednostavnije rečeno, »amin« znači veoma iskreno »da« u kontekstu obraćanja Bogu.

Sada obratite pažnju na vezu između prve i druge polovine stiha u 2. Korinćanima 1:20. Prva polovina kaže: „Koliko god ima Božijih obećanja, u njemu su »da«.“ Druga polovina kaže: „Zato kroz njega i govorimo »amin«, Bogu na slavu.“

Kada uvidimo da reči »amin« i »da« imaju isto značenje, evo šta onda govori ovaj stih: U Isusu Hristu, Bog nam govori svoje »da«  kroz svoja obećanja, a mi u Hristu molitvom izgovaramo svoje »da«  Bogu.

Ova dnevna pobožnost je odlomak sa 104. strane „Buduće blagodati“.