Prihvatanje Hrista

Primetimo sledeće: voleti Boga ne znači samo držati njegove zapovesti, već imati srce za njega tako da nam držanje zapovesti uopšte ne padne teško. To Jovan govori. Ali on tu istinu iskazuje govoreći o novom rođenju i veri, a ne o ljubavi. Bez zadrške nastavlja s jednim „jer“ − što znači evo zbog čega Božje zapovesti nisu teške: sve što je od Boga rođeno pobeđuje svet. Dakle, nanovorođenje je ono što savladava zemaljske prepreke i čini da ispunjavanje Božjih zapovesti ne doživljavamo kao teret.

Na kraju on dodaje: „I ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera“. To znači da nanovorođenje savladava zemaljske prepreke i čini da nam Božje zapovesti nisu teret zato što nanovo rođenje donosi veru. Dakle, čudo novog rođenja stvara veru; vera pak sve što je Bog za nas u Hristu smatra potpuno zadovoljavajućim, zbog čega nam je poslušnost Bogu primamljivija od iskušenja sveta. I to znači voleti Boga.

Pastir i teolog iz 18. veka Džonatan Edvards je proučavao ovaj tekst i zaključio: “Spasonosna vera podrazumeva… ljubav… Naša ljubav prema Bogu nam omogućuje da savladamo teškoće vezane za držanje Božjih zapovesti − što pokazuje da je ljubav glavni element spasonosne vere, njen život i snaga. Uz pomoć ljubavi ona ostvaruje velika dela.

Mislim da je Edvards u pravu i da brojni tekstovi u Bibliji potvrđuju to što je rekao.

Još jedan način da to kažemo je da vera u Hrista nije samo slaganje s tim šta je Bog za nas, već i prihvatanje svega što je za nas u Hristu. „Prava vera prihvata Hrista na koji god način ga Sveto pismo pruža jadnim grešnicima“ − to je još jedan Edvardsov citat. Ovo „prihvatanje“ je jedna vrsta ljubavi prema Hristu − ona koja ga smatra vrednijim od svega.

Dakle, stih 1. Jovanova 5:3, koji kaže da nas Bog osposobljava da držimo njegove zapovesti, i 4. stih, koji kaže da naša vera nadvladava prepreke u svetu koje nas sprečavaju da budemo poslušni Božjim zapovestima, nisu kontradiktorni. Ljubav prema Bogu i Hristu su sastavni deo vere.

Jovan potom definiše veru onog ko je poslušan: to je „onaj koji veruje da je Isus Sin Božiji“ (1. Jovanova 5:5). Ta vera je „prihvatanje“ sadašnjeg Isusa kao slavne božanske osobe, što i jeste: kao Božjeg sina. To nije jednostavno odobravanje istine da je Isus Božji Sin, jer se s tim i demoni slažu. „Šta imamo mi s tobom, Sine Božiji? Jesi li došao ovamo da nas pre vremena mučiš? “ (Matej 8:29). Verovati da je Isus Božji Sin znači „prihvatiti“ značaj te istine − vrednost stvarnosti. To znači biti zadovoljan Hristom kao Božjim Sinom i svime što je Bog u njemu za nas.