Sejanje semena nije ni na koji način tužno. Setva ne zahteva više rada od žetve. Ti dani mogu biti lepi, ispunjeni nadom da će žetva biti dobra.
Ipak, psalam govori o setvi „sa suzama“. Kaže da su ljudi „sa suzama sejali“ i plakali noseći seme na setvu. Pa zašto su plakali?
Mislim da to nije zato što je setva tužna ili teška. Mislim da razlog nema nikakve veze sa setvom. Sejanje je jednostavno posao koji se mora obaviti, čak i onda kad se događaju stvari zbog kojih plačemo.
Usevi neće čekati da se naš bol zaleči ili da rešimo sve probleme. Ako hoćemo da jedemo tokom zime, moramo da odemo u polje i posejemo seme, plakali-ne plakali.
Ako tako radimo, ovaj psalam obećava da ćemo „žnjeti s pevanjem“. Kući ćemo poći „s pesmom noseći snopove svoje“. Ne zato što se zbog suza tokom setve radujemo kad dođe vreme žetve, već zato što sam čin sejanja omogućava žetvu, a to treba da imamo na umu čak i kad nas suze dovedu u iskušenje da od setve odustanemo .
Pouka je, dakle, sledeća: kad imamo jednostavne, obične poslove koji se moraju obaviti, a ispunjeni smo tugom i s lakoćom se zaplačemo, treba da krenemo napred i čak i plačući sve uradimo. Budimo realistični. Recimo svom plaču: „Suze, razumem vas. Zbog vas želim da odustanem od života. Ali tu je polje koje mora biti posejano (sudovi koji moraju biti oprani, auto koji se mora popraviti, propoved koja mora da bude napisana)“.
A onda treba da, na osnovu Božje reči, kažemo: „Suze, znam da nećete ostati tu zauvek. Sama činjenica da obavljam svoj posao (uz suze i sve drugo) na kraju će doneti žetvu blagoslova. Zato – samo napred, tecite, ako morate. Ali verujem − iako to ne vidim i ne osećam baš u potpunosti − verujem da će jednostavni posao sejanja roditi snopove radosti. I moje suze će se preobratiti u radost“.