Evanđelje i molitva

Zbog toga što poučavam i pišem o duhovnosti, povremeno traže od mene da iznesem svoje mišljenje o naučnim istraživanjima vezanim za efikasnost molitve. Čini se da istraživanje uvek uključuje pretpostavku da su molitve jedne osobe suštinski prihvatljive kao i molitve druge. Jedan od nedostataka takvih istraživanja je da ne povezuju molitvu sa evanđeljem. Niko ne može početi da razume molitvu dok ne uvidi šta nas evanđelje uči o molitvi. Biblija, umesto da sve uverava da Bog čuje njihove molitve, ona zalupljuje vrata svima koji misle da će ih Bog čuti uprkos njihovim gresima: “nego su vas vaša zlodela odvojila od vašega Boga, vaši gresi mu lice sakrili od vas, da ne čuje” (Isaija 59:2). Naravno u jednom smislu Bog čuje sve. Međutim u ovom tekstu nam je rečeno da Bog ne čuje u smislu davanja odgovora onima koji greše protiv Njega. Pošto je svaka osoba osim Isusa, sagrešila protiv Boga, uništena je nada svakoga ko misli da je dovoljno samo moliti se i Bog će ih čuti.

Zapravo, u Knjizi poslovica Biblija je šokirajuće kontradiktorna intuitivnom zaključku: “Gospodu su odvratne žrtve [što uključuje i molitvu] opakih.” Čini se da mnogi ljudi misle, “Istina je da nisam posvećeni hrišćanin; ali ako se nađem u teškoj situaciji i ponizim se u molitvi, ako sam zaista iskren, Bog će zasigurno prihvatiti moju molitvu.” Ili veruju, “Čak iako zaista nisam Isusov sledbenik, ako je Bog milosrdan i pun ljubavi, On će sa naklonošću gledati na molitve onih koji mu dolaze kada se nađu u stvarnoj potrebi i mole se dovoljno revno.”

Međutim ovaj tekst nam govori da, umesto da je impresioniran, Bogu su zapravo odvratne ove molitve. Zašto? Zato što takvi ljudi veruju da Bog treba da čuje njihove molitve zbog njihove trenutne poniznosti i pobožnosti. Drugim rečima, oni veruju da njihova pravednost – u ovom slučaju, iskazana u kratkotrajnom priznanju da im je potrebna Božija pomoć – obavezuje Boga da ih usliši.

Umesto da bude počastvovan da primi tu trenutnu iskrenost onih koji žele nešto od Njega, Bog je uvređen njihovim molitvama, jer one podrazumevaju da delo Isusa nije bilo potrebno. To je kao da govore, “Život i smrt Tvog Sina nisu bili potrebni u mom slučaju; sve je bila jedna velika greška. Ja verujem da treba da me uslišiš na osnovu onoga što sam ja uradio – posebno u ovim molitvama – i nije mi potrebno ono što je Isus uradio u cilju kako bi Ti mogao da me uslišiš.” Da li nešto može biti uvredljivije za Boga?

Kada je u pitanju poznavanje Boga i to da nas Bog uslišava, Isus je bio nedvosmislen: “Ja sam Put, Istina, i Život. Niko ne dolazi Ocu, osim kroz mene” (Jovan 14:6). Pouzdanje da su naše molitve uslišene, ne može proisteći iz naše iskrenosti, poniznosti, ili potrebe; već, “imamo pozdanje da krvlju Isusa Hrista ulazimo u Svetinju nad svetinjama [prisutnost Božiju]” (Jevrejima 10:19). Dok ljudi pokajanjem ne dođu do Boga kroz veru u osobu i delo Isusa Hrista – koji jedini može da ukloni greh koji nas odvaja od Boga – njihove molitve neće biti uslišene.

Da li Bog ikada uslišava molitvu nehrišćanina? Mnoge priče tvrde da uslišava. Da li su ove “uslišene molitve”, u stvarnosti, jednostavno Božije delo u Njegovom proviđenju koje će on uraditi bez obzira na molitve? Najjasniji biblijski temelj je sledeći: izuzev onih molitvi koje vode do spasenja, ne možemo dati obećanje nikome izvan Hrista, da će Bog uslišiti njegovu molitvu. Jedino kroz evanđelje, mi istinski počinjemo da se molimo, jer samo tada – nakon toga što je Isus učinio za nas, i naše molitve su prihvatljive Ocu – obećanja u Bibliji vezana za molitvu bivaju primenljiva za nas.

Jednom kada se odazovemo na evanđelje, u pokajanju i veri, usvojeni smo u Božiju porodicu, naš novi započeti odnos sa našim nebeskim Ocem postaje obeležen molitvom. Molitva više nije obaveza ili uslov koji moramo da ispunimo kako bi smo dobili ono što želimo, jer evanđelje čini da čeznemo za molitvom a ne samo da ispunjavamo dužnost. Kroz evanđelje primamo Duha koji čini da vičemo, “Aba, Oče!” (Rimljanima 8:15; Galaćanima 4:6) sa novom nebeskom usmerenošću na Oca. Drugim rečima, Duh Božiji čini da želimo da razgovaramo sa Bogom. Molitva još uvek treba da ostane disciplina, jer čak i sa Bogom danom željom za molitvom, kroz preplavljenost dužnostima, lako je biti ometen u ovoj navici. Međutim, hvala Božijoj milosti u evanđelju, naše molitve su uvek prihvaćene.