Evanđelje i obožavanje

U oblasti religije, najverovatnije ne postoji učestaliji uzaludni pokušaj da ljudi ostvare svoju prihvatljivost od strane Boga, nego što je to javno ili privatno obožavanje. Kao rezultat toga, obožavanje može degradirati u jednu od najviše legalističkih aktivnosti prema kojoj jedna osoba može da teži. Prema mišljenju mnogih, vi ste ispravni pred Bogom ukoliko idete u crkvu. Oni su ubeđeni da svako ko obožava Boga, jeste prihvaćen od strane Njega. Iako to možda neće izričito iskazati, oni veruju da zbog svoje discipline da redovno prisustvuju događajima gde se evanđelje navešćuje, bivaju uključeni u evanđelje u dovoljnoj meri. Mnogi obožavaoci ne uspevaju da razumeju da je moguće obožavati Boga uzaludno. U Mateju 15:8, Isus citira Božiji prekor iz knjige proroka Isaije: “Ovaj narod me usnama poštuje, a srce mu je daleko od mene. Uzalud me slave, jer ljudske zapovesti kao učenje šire.” Dakle, ljudi mogu da obožavaju istinskog Boga – čak i Bogom danim rečima i oblicima obožavanja – a ipak obožavati uzaludno.

Sam Isus je rekao: “Niko ne dolazi k Ocu, osim kroz mene” (Jovan 14:6), što znači da bez poznavanja evanđelja Isusa Hrista, ne postoji pristup ili istinsko obožavanja Boga. Naravno potrebno je više od samog poznavanja evanđelja kako bi se Bog obožavao. Kao što je Isus izjavio: “Bog je duh, i oni koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da mu se klanjaju” (Jovan 4:24). Kako bi “se klanjala u duhu i istini,” određena osoba mora da poseduje “Duha istine, koga svet ne može da primi” (Jovan 14:17).

Stoga samo onima koji prime evanđelje, odnosno, onima koji veruju poruci koja govori o osobi i delu Gospoda Isusa Hrista, daje se “Duh istine” koji ih osposobljava da obožavaju Boga na prihvatljiv način. Međutim, niko ne može da veruju poruci koji nije čuo ili razumeo. Ukratko, osoba mora da ima barem osnovno razumevanje evanđelja pre nego što počne da razume i uključi se u istinsko obožavanje.

Evanđelje uzima prirodni, svetski pogled na to da obožavanje predstavlja čoveka koji opravdava samog sebe dosežući Boga, i ispravlja ga istinom da obožavanje predstavlja čoveka koji se odaziva Bogu koji ga je dosegao kroz evanđelje Isusa Hrista.

Ljudi ne odlučuju da postanu obožavaoci Boga; već je evanđelje to koje stvara obožavaoce. Bog kroz evanđelje menja prirodu određene osobe tako da obožavnje prerasta iz običnog učestvovanja u spoljašnjem obliku štovanja, u unutrašnje divljenje i uživanje u Bogu.
Bog je načinio naša srca, i načinio ih je tako da pronađu najveću radost i zadovoljstvu u Njemu samom. Dakle, pošto smo kroz evanđelje “upoznali Boga – bolje rečeno: pošto je on upoznao nas” (Galaćanima 4:9), naša srca se okreću ka Bogu i otvaraju se u Njegovom obožavanju, kao što se cveće otvara i okreće ka suncu. Prema tome, obožavanje počinje sa razumevanjem evanđelja.

Evanđelje ne samo da nas priprema za obožavanje, već vodi naše obožavanje i odžava ga. U biblijskom obožavanju, evanđelje se navešćuje u Reči i obredu; u obožavanju Boga, Njegovo evanđelje se čita, propoveda i peva. Ista poruka evanđelja koja je zapalila prvobitnu vatru obožavanja u vernikovom srcu, ponovo pali vatru obožavanja dok se evanđelje navešćuje i razmišlja o njemu.

Evanđelje nam je takođe potrebno tokom obožavanja, delimično zbog greha koji počinimo tokom obožavanja. Možemo pevati, govoriti, ili se moliti nepromišljeno ili licemerno tokom mnogih trenutaka obožavanja. Primena evanđelja na naše umove i srca u obožavanju nas ohrabruje da su naši gresi tokom obožavanja oprošteni i da nas Gospod prihvata čak iako je naše obožavanje nesavršeno.

Evanđelje nas podseća da je naše obožavanje, iako nesavršeno, prihvatljivo – ne zbog toga što mi radimo ili koliko dobro to radimo, već zbog togo što je Hrist uradio za nas. Isus je od pobunjenika načinio obožavaoce, i zbog toga što naše obožavanje dolazi do Oca u Isusovom imenu, On ga posvećuje i čini ugodnim.

Međutim, neki mogu da ne razumeju novu slobodu koja dolazi kroz evanđelje, i pomisle da je sledstveno obožavanje nevažno. Stoga, koriste svoju slobodu u evanđelju kao “izgovor za telo” (Galaćanima 5:13) i počinju da zapostavljaju obožavanje. Dakle, obožavanje – javno i privatno – treba takođe da bude disciplina u kojoj vernici moraju da održe hotimičnost, i tako nadvladaju iskušenje da dopuste “brigama ovoga sveta” (Matej 13:22) da obožavanje uguše.
Ljubav prema evanđelju i ljubav prema obožavanju Boga evanđelja su nerazdvojne. Istinsko razumevanje prvog vodi od posvećanja u drugom.