Evanđelje i upravljanje

Upravljanje je vođenje i briga o nečemu što pripada drugome. Iako često govorimo o stvarima kao “našim”, realnost je da sve što imamo i sve što jesmo, pripada drugome – Bogu. Kao što apostol Pavle govori: “Šta imaš, a da nisi dobio?” (1. Kor. 4:7). Dakle, od Boga smo primili naše živote i sve u njima, za šta smo i odgovorni. Mi smo privremeno – dok ih Bog ne zatraži od nas – upravitelji ovih darova. Iako previše često povezano samo sa novcem, upraviteljstvo je jasno opisano kao upravljanje našim vremenom, talentima i svojinom. Međutim, upravljanje nije samo u tome da budemo dobri upravitelji našeg rasporeda, naših veština i naših stvari. Disciplina biblijskog upravljanja nas poziva da koristimo sve ove stvari na način koji Gospod želi, da ih upotrebimo na Njegovu slavu. Niko, međutim, ne može biti upravitelj u biblijskom smislu, ako prvo ne razume evanđelje – priču o tome šta je Bog ostvario kroz život i smrt Isusa Hrista.

Evanđelje stvara upravitelje
Evanđelje je beskrajno više od same ulaznice u nebo. To je poruka koja ne menja samo odredište određene osobe u večnosti, već i njeno srce i um u sadašnjosti. Evanđelje menja više od odnosa jedne osobe sa Bogom; ono menja odnos te osobe prema svemu ostalom.
Zbog toga je jedan od najpouzdanijih dokaza da je osoba obraćena taj, da počinje da traži načine kako bi koristila svoje vreme, telenat, i svojinu u službi evanđelja. Kada osoba željno počne koristiti njene resurse kako bi širila i služila evanđelju, to je dokaz vrednosti evanđelja u njenom životu, i činjenica da vrednuje Božije evanđelje iznad svega.

Greh čini da budemo sebični i rasipni u svemu što imamo i jesmo. Međutim, “svetlost evanđelja Hristove slave” (2. Kor. 4:4) nam pomaže da vidimo da je poznavanje Njega neograničeno važnije i vrednije nego grabljenje vremena i novca za nas same. Ona čini da nalazimo duhovno zadovoljstvo u korišćenju ovih stvari da zadovoljimo potrebe drugih i omogućimo im da čuju evanđelje i obrate se Hristu. Spoznanje Hrista kroz evanđelje nas vodi da prvo procenimo vrednost naših resursa, a zatim vrednost duša izgubljenih ljudi, i da zajedno sa apostolom Pavlom kažemo: “A ja ću veoma rado sve da potrošim i samoga sebe da istrošim za vaše duše” (2. Kor. 12:15).

Upravljanje zahteva disciplinu
Disciplina da upravljamo našim resursima na hotimičan, evanđeljem vođen način koji će biti Bogu na slavu, ne dolazi u potpunosti izgrađena kroz prebivanje Duha Svetoga u nama – ona mora biti razvijana. Upravljanje mora biti disciplina, jer uvek postoji nešto što čezne za našim resursima. Bez discipline, najbolje namere da koristimo naše vreme, telenat, i svojinu za evanđelje, će biti preplavljene okolnostima i trenutnim osećanjima, rezulirajući nedoslednošću, ili gore, zanemarivanjem korišćenja naših resursa za evanđelje na najefikasniji način.
U jednom smislu, disciplina u upravljanju je centralna u svim drugim duhovnim disciplinama. Ako ne razvijemo disciplinu korišćenja vremena sa fokusom na Boga, na primer, nećemo se dosledno uključivati u lične discipline kao što su molitva ili uzimanje Božije Reči, niti ćemo verno učestvovati u zajedničkim disciplinama kao što su slavljenje ili večera Gospodnja.

Jedan od uobičajenih odlomaka koji govori o upravljanju je Isusova priča o talantima (Mt. 25:14-30; Lk. 19:12-27). U njoj, gospodar nagrađuje one koji su sa poverenim resursima dobro upravljali, a kažnjava one koji nisu. Iako postoji još mnogo primena ovog teksta, jedna očigledna poenta je da oni koji su smatrani vernim upraviteljima, bili su hotimični – disciplinovani – u korišćenju resursa za svog gospodara, resursa koji su im privremeno povereni. Bog je zadovoljan disciplinovanim – ne nemarnim – upravljanjem onoga što pripada Njemu.
Kako izgleda disciplinovano upravljanje? Ono podrazumeva korišćenje vaših duhovnih darova za služenje Bogu u vašoj lokalnoj crkvi, i određivanje dela novca za crkvu svakog meseca pre plaćanja rečuna, kako bi korišćenje vašeg bogatstva bilo u saglasnosti sa vašim najdragocenijim prioritetima.

Disciplina biva uključena u upravljanje zbog toga što je tako lako traćiti naše vreme, proćerdati naše talente, i biti nemaran sa našom svojinom. Međutim, čak i najobzirnije korišćenje naših resursa je bezvredno bez evanđelja, jer jedino kroz evanđelje mi primamo večno vreme u nebu, proslavljene talente, i najdragoceniju svojinu– samog Boga.