Identitet: Zašto želite da se promenite?

Drugi članci:

Tim Čester

11. jul 2023.

„Kad je došla punina vremena, posla Bog svoga Sina, rođenog od žene, koji je bio pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom – da mi primimo usinovljenje. A pošto ste sinovi, posla Bog u vaša srca Duha Sina svoga koji viče: Ava, Oče. Stoga nisi više rob, nego sin; a ako si sin, onda si i naslednik kroz Boga… Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu… Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju služite jedan drugome” (Galatima poslanica 4:4-7; 5:1; 5:13). 

Pavle kaže da smo nekada bili robovi greha. Bili smo zarobljeni u grehu. Svi ćemo se složiti s time ako se na trenutak zamislimo. Razmislite o trenucima kada ste pokušali da se promenite, a niste uspeli. Mi ne možemo biti ljudi kakvi želimo da budemo, a kamoli ljudi slični Isusu. Mi smo takođe robovi zakona. U Galatima Pavle govori o zakonu Gospodnjem datom kroz Mojsija. Međutim, ono što on kaže jeste istina za svaki pokušaj da se promenimo koristeći spisak pravila. Umesto da nas oslobodi od greha, zakon nas lomi pod njegovom težinom. ​

Međutim, Bog je poslao svoga Sina da otkupi našu slobodu. Više nismo robovi koji imaju gospodara koji ih porobljava. Sada smo deca koja imaju Oca. Ne moramo da brinemo o tome da se dokazujemo, jer Bog kaže: „Ti si moje dete.” Ne moramo da brinemo o tome da li nas Bog prihvata, jer je Bog poslao svoga Duha, da bismo ga sa sigurnošću mogli nazvati „Ava, Oče“ (na aramejskom, jeziku koji je Isus govorio, Ava je naziv za oca kojim se izražava poštovanje i bliskost). Naš identitet kao sinova Boga Oca toliko ključan je i toliko zastupljen u evanđelju, da je Dž. I. Paker napisao: „Učenje celog Novog zaveta sažima se u jednoj frazi, ako o tome govorimo kao o otkrivenju očinstva svetog Tvorca… „Otac” jeste hrišćansko ime za Boga.”

Bili smo robovi greha, a sada smo deca Božija. Bilo bi suludo nastaviti živeti kao rob a ne kao dete. Slobda ne znači da možemo da grešimo. To nije sloboda, to je vraćanje u ropstvo. Zamislite alkoholičara kojem je alkohol upropastio život. Neko ga iz ljubavi sprovede kroz rehabilitaciju, te nakon nekoliko meseci on ode, slobodan od svoje zavisnosti. On neće reći: „Konačno sam slobodan, idem da se napijem.” To nije sloboda. To je povratak u staro ropstvo. 

„Jer kad ste bili sluge greha, bili ste slobodni od pravednosti. I kakav ste plod u to vreme imali? – ono čega se danas stidite; jer kraj svega toga je smrt. Sada pak, pošto ste oslobođeni greha i pošto ste stavljeni u službu Bogu, imate svoj plod na osvećenje, a život večni kao kraj. Smrt je, naime, plata za greh, a blagodatni dar Božiji je – večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem” (Rimljanima 6:20-23).

Sofija je provodila svoj prvi dan sa roditeljima koji su je usvojili. Nervozno je šetkala kroz svoj novi dom, plašeći se da će je, kao ranije,neko pretući ako nešto polomi. Igračke u njenoj sobi bile su netaknute. Nije mogla ni da poveruje da su njene. Na večeri je u tajnosti stavljala hranu u džep: nikada ne znaš kada ćeš imati sledeći obrok kada si na ulici. Te noći se osećala strašno usamljenom u velikoj sobi. Plakala bi da davno pre toga nije naučila da potiskuje emocije. Slušajte šta kaže njena majka godinu dana kasnije: „Sinoć mi se uvukla u krevet, zato što je imala košmar. Ušuškala se do mene, stavila mi glavu na grudi, rekla mi da me voli, nasmešila se i otišla da spava. Skoro sam zaplakala od radosti.“

Sofija je imala novi identitet već prvog dana. Postala je dete u novoj porodici, ali i dalje je živela kao dete sa ulice. Njena dela i stavovi bili su oblikovani njenim starim identitetom. Hrišćani su takođe usvojeni u novu porodicu i dat im je novi identitet. Treba da živimo u skladu s novim identitetom – da budemo ono što jesmo. Nemojte, dakle, živeti kao robovi, kada možete živeti kao deca Nebeskog Cara. 

Naš identitet kao Božije dece, temelj je onoga što jesmo kroz Isusa. Kao Božija deca, nosimo njegovo ime svuda gde idemo. Mi smo njegova porodica, njegova crkva. Crkva, dakle, nije mesto nekih događaja. Nju činimo mi. Neke od implikacija toga da smo deo velike porodice su međusobna briga i život u skladu s time da je Bog naš Otac – slični smo njemu, radimo ono što nam kaže, volimo ga i on voli nas. 

Kao Božija deca mi smo, kao i Isus, poslati u svet da bi drugi mogli da iskuse kakav je Bog. Mi smo služitelji pomirenja koji nose Božiju poruku pomirenja. Dok smo poslušni Isusovoj zapovesti da stvaramo učenike, Bog nas koristi da pomiri ljude sa sobom. Isus je rekao: „Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas” (Jovan 20:21). Mi smo misionari. 

Koja je dakle motivacija da se menjamo i živimo u skladu sa ovim novim identitetom? Razlog zbog kojeg hrišćani treba da žele da se promene jeste da bi uživali u slobodi od greha u Bogu, koju Bog daje kroz Isusa. Želim da naglasim četiri stvari iz ove definicije. 

Prvo, rast u svetosti nije tužan, težak posao koji zbog dužnosti mora da se radi. 

On daje radost. To je otkrivanje istinske radosti – radosti spoznanja i služenja Bogu. Postoji samoodricanje – ponekad teško i bolno samoodricanje – ali istinsko samoodricanje vodi do dobijanja života (Marko 8:34-37). 

Drugo, promena vođena evanđeljem je život slobode. 

Prestajemo da živimo kao robovi greha. Odbijamo da se vratimo u naše lance i u našu prljavštinu. Živimo u predivnoj slobodi koju nam Bog daje. Slobodni smo da budemo ljudi kakvi treba da budemo.

Treće, promena vođena evanđeljem je otkrivanje radosti spoznavanja i služenja Bogu. 

Odbacujemo greh a zauzvrat dobijamo samog Boga! Naš zadatak je da prestanemo da se valjamo u blatu, i da umesto toga uživamo u spoznavanju Boga. Odričemo se svojih jeftinih imitacija i uživamo u pravoj stvari. Često o svetosti razmišljamo kao o sredstvu koje nas dovodi do nekog cilja, a cilj je Božije odobravanje i divljenje drugih. Međutim, svetost je cilj a sredstvo je Božija milost po kojoj je Bog dao Hrista za nas, i Duha u nama. Naš problem je da o svetosti razmišljamo kao o odricanju od zadovoljstava koje greh nudi umesto dostojanstvenog, ali monotonog života. Svetost je, međutim, priznanje da su zadovoljstva greha prazna i privremena dok nas sve vreme Bog poziva na veličanstvena, istinska, potpuna i obilna zadovoljstva koja traju večno. 

Četvrto, postati kao Isus jeste nešto što Bog daje nama. 

To nije dostignuće koje mi nudimo Bogu. To je uživanje u novom identitetu koji nam je on dao u Hristu. Počinje sa njegovim delom u nama. On nas je oslobodio od greha i nudi nam odnos sa sobom. 

To je kao da postoje dve gozbe. Imamo gozbu Božiju i gozbu greha. Pozvani smo na obe. Bog nas poziva da pronađemo zadovoljstvo u njemu. Greh nas zavodi lažima da u njemu tražimo isto. I tako imamo dve rezervacije. U svakom trenutku biramo na kojoj ćemo gozbi prisustvovati. Ne možemo prisustvovati na obe: ne možemo se gostiti Bogom i grehom istovremeno. Ovo je Božiji poziv za nas: 

„Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novca i bez plate vino i mleko. Zašto trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti? Slušajte me, pa ćete jesti šta je dobro, i duša će se vaša nasladiti pretiline” (Isaija 55:1-2).

​Greh nam mnogo toga obećava, ali nas ne zadovoljava i traži visoku cenu. Ta cena su skrhani životi, skrhane veze, slomljene nade. Na kraju, plata za greh je smrt. No Bog nam nudi gozbu koja ispunjava. Nudi nam radost naših duša. Motivacija za promenom i svetošću je sledeća: Božija gozba je mnogo bolja, a na oznaci za cene piše: „besplatno“. Nema naplate. To je njegov dar. Čijoj ćete gozbi danas prisustvovati? Kako možete učvrstiti svoju odluku?

Podelite članak: