Kako ćete se promeniti?

Kada želimo da se promenimo, čini se da je naš prvi instinkt da nešto uradimo. Mislimo da će nas aktivnost promeniti. Želimo spisak svega šta treba a šta ne treba da radimo. U Isusovo vreme, ljudi su mislili da mogu biti čisti kroz obredno pranje. Danas to mogu biti duhovne discipline ili spisak zakona. Mnoge od ovih stvari su same po sebi dobre, ali nas ne mogu  promeniti iznutra.

„I reče im: »Tako ni vi ne razumete? Zar ne opažate da sve što spolja ulazi u čoveka ne može da ga opogani, jer ne ulazi u njegovo srce nego u stomak, te izlazi u zahod, – čisteći sva jela?«

I reče: »Što izlazi iz čoveka, ono čini čoveka nečistim. Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubistva, preljube, lakomstva, zloće, prevare, raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim«” (Marko 7:18-23).

Isus kaže da spoljne aktivnosti ne mogu da nas promene zbog toga što greh dolazi iznutra, iz naših srca. Naši rituali mogu na neko vreme da promene naše ponašanje, ali ne mogu da promene naša srca. Stoga ne mogu dovesti do istinske i trajne svetosti. Potrebna nam je promena u srcu.

Šta zakon može a šta ne može
Prema Džonu Pajperu, postoje barem tri razloga zašto nam pokušaji da nešto „radimo” ili da držimo zakon neće pomoći da se saobrazimo liku Isusa Hrista:

1. Zakon ne može da otkloni našu osudu

Ceo temelj preobraženja jeste otklanjanje osude; zakon ne može da je ukloni; zato zakon i ne može da obezbedi temelj za našu transformaciju. Ako želimo da budemo sličniji Isusu, presuda krivice najpre mora biti preokrenuta. Zakon to ne može da uradi, već samo Bog zbog Hrista. To dobijamo samo po veri.

2. Zakon ne može da pobedi telo

Postoji i drugi razlog zašto zakon ne može da posveti ili preobrazi: on ne može da pobedi telo. To znači da ne može korenito da promeni našu prirodu: naše palo stanje i neprijateljstvo protiv Boga. Ne može da ukloni našu nevoljnost da volimo Boga, i našu izdajničku čežnju za Božijim darovima koja je veća od čežnje za samim Bogom (Rimljanima 1:23). Naprotiv, Pavle nas podučava da zakon otkriva naš greh i podstiče naš bunt.

Drugim rečima, zakon nije lek za našu osudu ili naš bunt. Tačnije, on je dat da naš unutrašnji bunt pretvori u otvorenije i vidljivije prestupe. Ovo ponovo vidimo u Rimljanima 7:5: „Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili plodove smrti.” Drugim rečima, zakon ne pobeđuje telo, već ga pobuđuje. Na našu štetu, zakon utiče na naše grešne strasti i komeša ih. Istu stvar vidimo u Rimljanima 7:8: „Greh je u zapovesti našao povod i u meni izazvao svaki prohtev.” Zakon ne pobeđuje telo, naprotiv, on daje telu još jedan osnov za delovanje. Još jedno mesto gde će pokazati svoju pobunu.

3. Zakon ne može dati slavu Sinu za delo opravdanja i posvećenja

Poslednji razlog zašto zakon ne može da posveti nalazimo na kraju Rimljanima 5: Božija svrha je da nas posveti tako da sve zasluge i slava našeg oslobođenja i preobraženja pripadnu Isusu Hristu. Ne nama i ne zakonu. Stoga nas Bog ne poziva da se radi preobraženja – ljubavi, svetosti i hristolikosti – okrenemo zakonu, već živom Hristu. On je radi nas učinio svoje delo u prošlosti, i čini svoje delo u nama kroz svog Duha. Zakon ne može da veliča Sina Božijeg kao veličanstvenijeg, vrednijeg ili poželjnijeg od greha. Samo kada sâm Hristos pridobije našu naklonost naspram svih drugih takmaca, on dobija slavu koju Bog želi da mu dâ. Čak i ako biste se okrenuli zakonu i doživeli uspeh do neke mere postajući osoba koja poštuje zakon (kao što fariseji svakako jesu, uključujući i Savla iz Tarsa), Hristos u tome ne bi imao nikakvu čast. Međutim, Božija celokupna svrha u planu iskupljenja jeste da Sin dobije slavu ne samo za naše opravdanje, već i za naše posvećenje. A to zakon nije mogao da uradi.

Pokušavanje da svojim trudom promenimo sebe, sledeći pravila (držeći zakon), zove se legalizam. Svi smo rođeni kao legalisti. Ubeđeni smo da je naša pravednost, naša prihvatljivost zasnovana na našem uspehu, na onome što znamo i onome što radimo. Međutim, evanđelje kaže da nam je Bog oprostio i potpuno nas prihvatio, isključivo na osnovu onoga što je Isus uradio. Ako je to istina, onda svaki trud da nešto pridodamo  Isusovom delu predstavlja uvredu za Boga. Isaija 64:6: „Sva naša pravda je kao nečista haljina”. Kao što kaže Tim Keler: „Treba da se pokajemo za naša prokleta dobra dela.” Evo još nešto od Kelera o evanđelju:

„U našim hrišćanskim životima se nikada ne prelazi ‘dalje od evanđelja’ na nešto ‘naprednije.’ Evanđelje nije prva ’stepenica’ na ’stepeništu’ istina, već je više kao ’središte’ u ’točku’ istine. Evanđelje nije samo A, B, C hrišćanstva, već je A do Ž hrišćanstva. Nismo samo opravdani evanđeljem, a zatim posvećeni poslušnošću, već je evanđelje način na koji rastemo (Galatima 3:1-3) i na koji se obnavljamo (Kološanima 1:6). Ono je rešenje za svaki problem, ključ za svaka zatvorena vrata, sila koja prevazilazi svaku prepreku (Rimljanima 1:16-17)… Svi naši problemi nastaju zbog neuspeha da primenimo evanđelje… Prema tome, glavni problem hrišćanskog života je to da ne razmišljamo o dubokim implikacijama evanđelja, ne „koristimo“ evanđelje u svim oblastima svog života. Ključ stalne i dublje duhovne obnove i probuđenja jeste stalno, ponovno otkrivanje evanđelja.”