Kako da se molimo?

Većina knjiga o molitvi, sem Biblije, pune su saveta o tome kako, kad i gde da se molimo. Nedostatak takvih detalja u Bibliji nam puno otkriva, ali je i frustrirajući za potencijalne molioce našeg doba. Nas više zanimaju detalji i spremni smo da slušamo bilo koga ko ima neku novu teoriju ili tehniku kojom bismo podigli iznemogao duh.
Piše li u Svetom pismu nešto o tome kako da se molimo? Piše, ali možda ne to što očekujemo. Sveto pismo nas uči da se molimo:

Ponizno
Kao što smo pomenuli u prethodnom članku, glavni razlozi zašto se ne molimo su sotona i greh – spoljašnji neprijatelj i unutrašnji izdajnik. Prava molitva se (za razliku od one za pokazivanje ili
za umirivanje savesti) u Bibliji prikazuje kao duhovna borba (kao u Efescima 6:10-20). A stav koji Bog želi da zauzmemo u toj borbi nije sedenje, stajanje ni klečanje, već poniznost. Rvamo se sa duhovnim silama svemira, a naš sopstveni greh nam otežava borbu.

Svi smo grešnici. To dobro znamo. Međutim, iznenađujuće je koliko često umanjujemo raspon tog problema. Smatramo ga trivijalnim, opravdavamo ga, ignorišemo, smišljamo izgovore ili sebe tešimo gledajući druge koji upadljivije greše od nas. Onima koji su već dugo hrišćani lako je da se snađu u burama hrišćanskog života i izbegavaju ozloglašene grehe. Međutim, takvi postepeno postaju slepi za duboko ukorenjenu pokvarenost i sebičnost u suštini bića. Treba uvek da slušamo kako nas Biblija podseća: „Srce je od svega podmuklije i nepopravljivo je. Ko da ga razume?“ (Jer. 17:9). I naše iskustvo to pokazuje. Iznova radimo stvari koje ne razumemo, a znamo da su pogrešne. Ne želimo stvarno da ih radimo, a ipak i dalje radimo. Čak i kad smo u najboljem izdanju, naši motivi su čudna mešavina pobožnosti, sebičnosti i ponosa.

Kako Molitvenik kaže „mi smo jadni grešnici“. Nemamo snage da se promenimo i van Boga, nema izgleda da ćemo napredovati. Okrenemo novi list, a onda vidimo i da na njemu isto piše. Da samo moja ruka čini greh, mogao bih da sledim Hristov savet i odsečem je. Ali problem je u srcu. Često ga sakrijem od prijatelja, nekad i od sebe samog, od žene retko, ali od Boga ne mogu nikad.
Zašto sva ta priča o grehu? Molitva je, po definiciji, pristupanje predivnom, zaslepljujuće svetom stvoritelju svemira od koga tražimo da ispuni naše molbe.

Molitva nije trivijalna stvar; nije nešto oko čega možemo biti opušteni. Ona uključuje odnos sa živim Bogom, onim koji je prečist da bi gledao zlo (Avakum 1:13). On sudi prekršiocima, a svoj narod poziva da bude svet (Lev. 19:2; Jevr. 12:14). On neće tolerisati našu ćudljivost, sebičnost i neposlušnost. To je trezvena slika o kojoj retko razmišljamo: naš greh i Božija savršena svetost. Pošto je to potencijalno smrtonosna kombinacija, kako onda da se molimo?

U Hristu kao sinovi
Bog, u svojoj svetosti, nije samo sudija. On je i milostiv spasitelj koji je stradao. Pa kako onda možemo da se molimo? Možemo zbog Božijeg spasenja. Kad razmišljamo o spasenju koje imamo u Hristu, vidimo koliko je greh bitan. Za razliku od nas, Isus  je živeo sveto (1. Petr. 2:22; Dela 4:3). Iako nije zaslužio smrt, voljno i poslušno se predao Božijem planu. To znači da se odvojio od Oca; to je bolan prekid savršenog odnosa. Poznate su nam to reči i one su osnova naše molitve (ili bi trebalo da budu) – da nas je Bog izmirio sa sobom u Hristu.

Isus nas uvodi u Božiju porodicu kako bismo mogli da pristupamo Bogu i zovemo ga „Abba“- „tata“. Udaljenom, svetom, Bogu „na distanci“ sada se može pristupiti. Možemo radosno i ponizno da dođemo pred njegov presto i razgovaramo s njim. Imamo potpuno pouzdanje zbog sigurnosti da smo njegovi „sinovi“ (Rimlj. 8:9-17; Ef. 2:18). Taj obnovljen odnos nam dozvoljava da razgovaramo s njim kad god želimo, šta god želimo i da mu vapimo kad smo u potrebi. Ne zaslužujemo taj odnos. Ali zbog Isusove smrti i izlića Duha u naša srca, možemo Boga zvati Ocem.

Kako da se molimo
Možda ste uzeli da pročitate ovaj članak s nadom da ćete dobiti više detalja o molitvi. Možda niste očekivali da ću objašnjavati greh i spasenje. Ali molitva se tiče upravo toga. Ako propustimo da to naglasimo, padamo u jeres.
Doktrina koju smo ukratko gore predstavili bi trebalo da je kraj potrage za savršenim „sistemom“ molitve. Ako verujemo u milost, u slobodan pristup grešnika Bogu kroz Hristovu milost, onda je suvišno govoriti o tehnici molitve. Ne možemo doći bliže Bogu niti imati bolji pristup ako se molimo u određenom stavu tela ili ako koristimo posebne reči ili tehnike meditacije. Pristup nam je zagarantovan, ne zbog prave metode, nego zbog Hristove zasluge.

Ako verujemo u greh i Božiju svetost, nema načina da nas Bog čuje ako nemamo njegovog Sina za posrednika.

U fizičkom smislu, svako se moli onako kako više voli i kako mu je praktičnije:
• neki vole da kleknu, neki da sede, neki stoje, a neki više vole da leže (za mene horizontalni položaj preraste u pretih „tihi čas“);
• neki vole da se mole glasno jer im to pomaže da se koncentrišu – a neki više vole da razgovor vode u svojoj glavi;
• mnogima pomaže da pročitaju odlomak iz Svetog pisma kao stimulaciju za molitvu (deo iz nekog Psalma); a neki molitvi dodaju dnevno čitanje, pesmu, itd.;
• neki se drže šeme (obožavanje-ispovedanje-zahvaljivanje-moljenje), dok drugi vole spontanije razgovore s Bogom;
• mnogi misle da šema ili sistem postanu „bajati“ nakon par meseci pa im treba promena.
Ovo je sve pitanje izbora. Možemo pomoći jedni drugima (praktično), ali ne postoji biblijska osnova da od toga napravimo zakon.

Da sumiram šta smo do sad rekli o molitvi:
• Treba da se molimo radi Boga;
• Ne molimo se jer nas greh ometa;
• Jedina efikasna metoda molitve je kroz Hristovu milost.
U poslednjem članku od četiri obradićemo temu „Za šta treba da se molimo?“.