Kako razmišljati o nevolji
Nakon gubitka svoje desetoro dece usled prirodne nepogode (Jov 1:19), Jov je rekao: „Gospod dao, Gospod i uzeo. Blagosloveno ime Gospodnje“ (Jov 1:21). Na kraju ove knjige, nadahnuti pisac potvrđuje Jovovo razumevanje onoga što se dogodilo. On kaže da su ga Jovova braća i sestre tešili „zbog svih nevolja koje je Gospod poslao na njega“ (Jov 42:11).
Ovde ima nekoliko važnih primena za nas – lekcije za nas ovde u praskozorje nove godine – dok razmišljamo o nevoljama u svetu i u našim životima, poput ogromne elementarne nepogode koja se dogodila 26. decembra 2004. u Indijskom okeanu – jedna od najsmrtonosnijih zabeleženih prirodnih nepogoda sa 1,7 miliona ljudi koji su ostali bez krova nad glavom, pola miliona povređenih, i preko 230,000 poginulih.
Lekcija broj 1 – Sotona nije konačan; Bog je konačan.
Sotona je imao udela u Jovovom stradanju, ali ne i odlučujući udeo. Bog je dao Sotoni dozvolu da muči Jova (Jov 1:12; 2:6). Ali Jov i pisac ove knjige smatraju Boga kao odlučujući uzrok. Kada Sotona udara Jova čirevima, Jov kaže svojoj ženi: „Zar da od Boga prihvatamo dobro, ali ne i zlo?“ (Jov 2:10), a pisac te sotonske čireve naziva nevoljama „koje je Gospod poslao na njega“ (Jov 42:11). Dakle, Sotona je stvaran. Sotona donosi nesreću. Ali Sotona nije konačni ili odlučujući. On je na povocu. On ne ide dalje nego što Bog odlučno dozvoljava.
Lekcija broj 2 – Čak i da je Sotona izazvao taj cunami u Indijskom okeanu dan posle Božića, 2004., on nije odlučujući uzrok za preko 200,000 smrtnih slučajeva, Bog je odlučujući uzrok.
U Knjizi o Jovu 38:8 i 11 Bog tvrdi da ima moć nad cunamijem kada retorički pita Jova: „Ko je more zatvorio vratima kad je navrlo iz utrobe zemljine . . . kad sam rekao: ‘Dovde možeš da dođeš, ne dalje; ovde je međa tvojih talasa ponosnih?’“ Psalam 89:8-9 kaže: „Gospode . . . ti uzburkanim morem vladaš, kad mu se talasi dignu, ti ih stišavaš.“ I sam Isus danas ima istu vlast kao nekada nad smrtonosnim pretnjama talasa: „On . . . zapreti vetru i uzburkanim talasima, i oni utihnuše i sve se umiri“ (Luka 8:24). Drugim rečima, čak i da je Sotona izazvao zemljotres, Bog je mogao da zaustavi talase. Ali nije.
Lekcija broj 3 – Razorne nevolje u ovom svetu mešaju sud i milost.
Božiji ciljevi nisu jednostavni. Jov je bio pobožan čovek i njegove muke nisu bile Božija kazna (Jov 1:1, 8). Njihova svrha je bila pročišćavanje, a ne kažnjavanje (Jov 42:6). Jakov 5:11 kaže: „Čuli ste za Jovovu istrajnost i videli šta je na kraju Gospod učinio. Gospod je pun samilosti i milosrđa.“
Ali mi ne znamo u kakvom su duhovnom stanju bila Jovova deca koja su umrla. Jov je svakako bio zabrinut za njih (Jov 1:5). Bog im je možda oduzeo život prilikom suda. Mi to ne znamo.
Ako je to tačno, onda se ista nevolja na kraju pokazala kao milost prema Jovu i sud prema njegovoj deci. Ova dvostruka svrha važi za sve nevolje. One mešaju sud i milost. One su i kazna i pročišćenje. Stradanje, pa čak i smrt, u isto vreme mogu da budu i sud i milost.
Najjasnija ilustracija ovoga je Isusova smrt. Bio je to i sud i milost. To je bio sud nad Isusom jer je na svom telu poneo naše grehe (ne svoje), i milost prema nama koji se uzdamo u njega da podnese našu kaznu (Galatima 3:13; 1. Petrova 2:24) i da bude naša pravednost (2. Korinćanima 5:21).
Drugi primer su prokletstvo i nesreća koji su došli na ovu zemlju zbog Adamovog i Evinog pada u greh. Oni koji nikada ne veruju u Hrista doživljavaju to kao sud, ali vernici to doživljavaju kao milosrdnu, iako bolnu – pripremu za slavu. „Stvorenje je potčinjeno ništavnosti – ne svojom voljom, nego voljom Onoga koji ga je potčinio – u nadi“ (Rimljanima 8:20). Ovo je Božija pokornost. Zbog toga postoje cunami. Ali ovo potčinjavanje ništavnosti je „u nadi.“
Lekcija broj 4 – Srce koje Hristos daje svom narodu ima saosećanje prema onima koji stradaju, bez obzira na njihovu veru.
Kada Biblija kaže: „Plačite sa onima koji plaču“ (Rimljanima 12:15), ona ne dodaje „samo ako je Bog izazvao plač.“ Jovovim tešiteljima bi bilo bolje da su plakali sa Jovom nego da toliko pričaju. To se ne menja kada otkrijemo da je Jovovo stradanje na kraju bilo od Boga. Ne, ispravno je plakati sa onima koji stradaju. Bol je bol, bez obzira na to ko ga izaziva. Svi smo mi grešnici. Saosećanje ne proizlazi iz uzroka bola, već iz prisustva bola. I svi smo zajedno u tome.
Lekcija broj 5 – Na kraju, Hristos nas poziva da pokažemo milost onima koji stradaju, čak i ako to ne zaslužuju.
To je smisao milosti – nezaslužene pomoći. „Volite svoje neprijatelje, činite dobro onima koji vas mrze“ (Luka 6:27). Tako se Hristos prema nama ophodio (Rimljanima 5:10), umirući za nas kada smo bili njegovi neprijatelji. Tom silom i tim primerom, mi činimo isto.