Knjiga Izlaska i naše sekularno doba u pet tačaka

Drugi članci:

Kevin Halloran

15. april 2020.

Knjiga Izlaska je epsko delo. Jedan autsajder, vođa robova, suprotstavlja se najmoćnijem čoveku na svetu. Pada grad, dolazi najezda žaba, pa muva, rekama teče krv. Sve to pogađa najnapredniju naciju na planeti. Bog na čudesan način razdvaja more kako bi njegovi ljudi pobegli od onih koji su ih zarobili.
To je tek prvi deo.
Nije ni čudo što se knjiga Izlaska već dugo nalazi u centru pažnje Holivuda. Uzmimo dugometražne filmove „Deset Božijih zapovesti“ iz 1956. godine, „Princ Egipta“ iz 1998. i nešto noviji, „Izlazak: bogovi i kraljevi“ iz 2014. Iako su u ovim filmovima neke stvari prikazane ispravno, prava poruka se najčešće izgubi kako bi film više prijao ukusu modernih gledalaca ili da bi bio uzbudljiviji.
To je velika šteta, jer prava priča o izlasku silno govori današnjem sekularnom svetu. U to sam uveren.

1. Božija usmerenost na njegovu slavu – dobra stvar.
Kroz knjigu Izlaska Bog otvoreno želi da se proslavi i primenjuje svoju suverenu moć na stvorenoj prirodi radi svoje slave. Kod gorućeg žbuna on poziva čoveka u osamdesetim, koji je ubica i sumnja u sebe, da izbavi njegov narod iz ropstva i povede ga u pustinju da ga proslavi (Izl. 3:1-4:11).
Kada je slao pošasti, Bog je pokazao da je iznad egipatskih bogova. Koristio je prirodu koju je stvorio da bi pokazao da ima vlast nad njom (Izl. 7-12). Kada je faraonu otvrdnuo srce (4:21; 7:3; 9:12; 10:1, 20, 27; 11:10; 14:4, 8, 17), pokazao je svoju suverenu moć nad svetskim vladarima i svim narodima.
Samo Bog je dostojan sve slave—to je istina koja mnoge ljude u sekularnoj kulturi izluđuje. Sekularni um može donekle da toleriše „religiozni pluralizam“ i kaže „ti možeš da veruješ u svoju istinu, a ja u svoju“. Međutim, Izlazak nam jasno govori da će svaki lažni bog jednog dana biti uništen i da će se svako koleno pokloniti pred stvoriteljem i sudijom (Filiplj. 2:10,11).
Bog nije megalomanijak koji očajnički traži pažnju. On je stvoritelj pun ljubavi koji ostvaruje svoju svrhu tako što sebi otkupljuje narod. Ni jedna nacija i ni jedan vođa tvrdog srca ne mogu da mu ukradu slavu, niti mogu da izvrnu svrhu koju ima za svet i za svoj narod.

2. Božija svetost zahteva da se zlikovci kazne.
Božiji sveti gnev se rasplamsao protiv egipatskog faraona. Egipatski vođa je tražio da se jevrejski novorođeni dečaci ubijaju (Izl. 1:15,16), porobio je Božiji izabrani narod i prisilio ga da služi Egiptu umesto Bogu (Izl.5:1, 7:16, itd.). Božiji sveti gnev je doveo do toga da poslednja pošast odnese živote svih prvorođenih u Egiptu, od faraonovog doma do doma slugu, kao i kod stoke (pogledati Izl.12:29,30). Bog ih je čak i milostivo upozorio na to (Izl.11:4-7).
Pravedan Božiji sud nije popularna tema u našem takozvanom tolerantnom sekularnom svetu. Ipak, naša kultura vapi za pravdom koja se može naći jedino kod suverenog Boga koji je postavio standard i sprovodi sud nad krivima.
Bez suverenog i pravednog Boga nemamo nade da će pravda stići ugnjetače, zlostavljače, krijumčare i ubice. Bog savršene pravednosti će suditi svakom zlom delu i samo on može da nam pomogne da izdržimo život na ovom nepravednom svetu.

3. Otkupljeni su krvlju jagnjeta.
Izlazak iz Egipta je najjača slika otkupljenja u Starom zavetu. Prikazuje unapred izbavljenje od ropstva grehu koje je za nas učinio Isus Hristos, novi i bolji Mojsije (Jevr. 3:1-6).
Sekularni pogled na svet ne ostavlja mesta za otkupljenje, jer bi tako morao da prizna da postoji greh, i to onako kako Biblija definiše greh. Prema Kevinu Dejangu sekularno priznanje nije: „Teško meni jer sam čovek nečistih usana“, nego „Teško meni ako mislim da sam nečist“.
Lična nezavisnost i pronalaženje autentičnog sebe su ključni ciljevi sekularnog pogleda na svet. Za takav pogled na svet hrišćansko otkupljenje je uvredljivo i ezoterično. Sekularni svet mora da shvati da greh postoji i da nosi sa sobom posledice. Čak ni Izrael nije mogao da izbegne Božiji sud bez prolivanja krvi žrtvenog jagnjeta (Izl.12:1-2). Nema greha koji pravo jagnje nije otkupilo, zbog svoje smrti na krstu (1.Kor. 5:7).

4. Božija milost prevazilazi Božiji zakon.
Bog Izraelu daje zakon (Izl. 20-24). Kao i uvek, kontekst je ključ. Bog podseća Izraelce da ih je spasao iz Egipta (Izl.19:4, 20:2), a onda im objašnjava kako će zakon da im pomogne da žive sveto među drugim narodima (Izl. 19:5,6; 20:3-17; uporediti Ef. 2:1-10; Tit. 2:11-14). Ako zakon odvojimo od ovog konteksta ljubavi i bliskog odnosa, onda smo mu izvrnuli značenje i ne možemo razumeti Boga. Treba da budemo poslušni zato što nas je spasao, a ne zato što on zahteva poslušnost da bi nas spasao.
Bojim se da mnogi u ovo sekularno doba imaju loša iskustva sa hrišćanstvom zbog vođa i crkava koje su izgubile upravo ovu ključnu poentu. Umesto da nas evanđelje motiviše na poslušnost i proizvede u nama život i radost, legalističko shvatanje zakona vodi u strah, očaj i što je najgore, dovodi do odbacivanje vere.

5. Božija prisutnost nam približava transcedentno.
Priča iz Izlaska 1-20 je možda najuzbudljivija priča, ali to je tek polovina knjige. Druga polovina knjige Izlaska fokusira se na planove i na izgradnju šatora sastanka, mesto gde će Bog boraviti na zemlji. Stih Izl.29:46 je pokretačka snaga cele knjige: „Znaće da sam ja Gospod, njihov Bog, koji ih je izveo iz Egipta da bi boravio među njima.“
Naš sekularni svet ističe ideju da je svaka osoba podjednako dobra i u pravu, a šator sastanka nam otvoreno ruši tu ideju. Šator sastanka nam pokazuje da niko nije po prirodi dobar i da niko po prirodi nema pristup Božijoj prisutnosti bez posrednika i žrtve za grehe. Kroz Isusa, koji nam je istovremeno i posrednik i žrtva za grehe, transcedentni Bog nas privlači sebi.
Kad bi naš svet razumeo šta predstavlja šator sastanka, ne bi tražio transcedentno u slavnim ličnostima, sportistima, tehnologiji i astrologiji. Radovao bi se što je „Reč postala telo i nastanila se među nama, i mi smo gledali njenu slavu“ (Jov.1:14).

Najveće čudo
Sekularni svet odbacuje mnoge stvari iz knjige Izlaska. Prvo odbacuju čudesne događaje kao gorući žbun, pošasti, manu s neba, razdvajanje Crvenog mora. Ali, najveće čudo Izlaska – a i cele Biblije – jeste to što je sveti Bog obezbedio način da grešni ljudi borave sa njim.
To čudo nećete videti u filmovima.

Kopirajt © The Gospel Coalition

Podelite članak: