Koren nezahvalnosti

Kada se u ljudskom srcu pojavi zahvalnost prema Bogu, on se veliča kao obilan izvor našeg blagoslova. Priznat je kao darodavac i dobročinitelj i stoga kao veličanstveni Bog.

Ali kada u našim srcima ne izvire zahvalnost zbog Božije velike dobrote prema nama, to verovatno znači da ne želimo da mu odamo poštovanje; ne želimo da ga veličamo kao svog dobročinitelja.

I postoji veoma dobar razlog zašto ljudska bića po prirodi ne žele da veličaju Boga sa zahvalnošću, ili da ga proslavljaju kao svog dobročinitelja. Razlog je taj što to umanjuje našu slavu, a svi ljudi po prirodi vole svoju slavu više nego Božiju slavu.

U korenu svake nezahvalnosti nalazi se ljubav prema sopstvenoj veličini. Jer iskrena zahvalnost priznaje da smo korisnici nezasluženog nasledstva. Mi smo bogalji naslonjeni na štaku u obliku krsta Isusa Hrista. Mi smo paralizovani ljudi koji iz minuta u minut živimo u čeličnim plućima (respiratoru) Božije milosti. Mi smo deca koja spavaju u nebeskim kolicima za bebe.

Prirodan čovek, odvojeno od spasonosne milosti, mrzi da misli o sebi u ovim slikama: nedostojan korisnik, bogalj, paralizovan, dete. One mu oduzimaju slavu dajući je u potpunosti Bogu.

Stoga, sve dok čovek voli svoju sopstvenu slavu i ceni svoju samodovoljnost, i mrzi da misli o sebi kao bolesniku od greha i da je bespomoćan, on nikada neće da oseti iskrenu zahvalnost prema istinitom Bogu i zato nikada neće veličati Boga kako treba, nego samog sebe.

Isus je rekao: „Nije zdravima potreban lekar, već bolesnima. Ja nisam došao da pozovem pravednike, nego grešnike“ (Marko 2:17).

Isus nije došao da služi onima koji uporno tvrde da su dobro. On zahteva nešto veliko: da priznamo da nismo veliki. To je loša vest za arogantne, ali su prijatne reči za one koji su odustali od svoje lažne samodovoljnosti i traže Boga.