Lekcije iz škole molitve

Na mom duhovnom hodočašću postoje dva izvora koja su u najvećoj meri oblikovala, i nastavljaju da oblikuju, moj lični molitveni život: Sveto pismo i zreliji hrišćani. Izvor sa manjim autoritetom se očitovao kroz savete, mudrost i primer starijih svetih. Priznajem da nisam dobar student u školi molitve. Ipak, može biti korisno posvetiti nekoliko stranica njihovim savetima i vrednostima. Dakle, ovo su saveti koje su mi dali stariji hrišćani.

1. Ne molimo se zato što ne planiramo da se molimo
Mi ne zalutamo u duhovni život; mi ne zalutamo u disciplinovanu molitvu. U molitvi nećemo rasti ukoliko ne planiramo da se molimo. To znači da moramo doneti svesnu odluku da ćemo odvojiti vreme kada nećemo raditi ništa sem molitve. Ono što radimo odražava ono što nam je najveći prioritet. To znači da možemo do mile volje tvrditi da pridajemo veliki značaj molitvi, ali će naša dela poricati ono što govorimo, sve dok ne počnemo da se odista molimo. Ovo je temeljni razlog zbog kojeg je određivanje termina za molitvu tako važno: ono obezbeđuje da se nejasne želje u vezi molitve konkretizuju u redovnu praksu. Mnoštvo Pavlovih stihova koji se odnose na njegove „molitve” (npr. Rim 1:10; Ef 1:16; 1. Sol 1:2) sugerišu da je on specifično odvajao vreme za molitvu—kao što je i sam Gospod Isus činio (Luka 5:16). Naravno, kod ovakvih stvari puka redovnost ne jamči da je u pitanju bila delotvorna molitva: prava pobožnost se vrlo lako oponaša, a njeno mesto preotima njena jalova rođaka: formalna religija. Isto tako je istina da različiti životni stilovi zahtevaju različite obrasce: radnik po smenama, na primer, će neprestano morati da menja molitvene termine, dok majka dvogodišnjih blizanaca neće moći da uživa ni u energiji, ni u slobodnom vremenu kao neko ko živi u manje napetim okolnostima. Međutim, nakon što propisno uočimo sve činjenice i prepoznamo sve opasnosti legalizma, ostaje činjenica da se nećemo moliti ukoliko to ne planiramo.

2. Praktikujte metode koje sprečavaju mentalnu rasejanost
Ko god je određeno vreme živeo hrišćanskim životom zna da postoje razdoblja kada naše lične molitve idu otprilike ovako: „Dragi Gospode, hvala ti da zbog onoga što je Isus uradio mogu da dođem u tvoju prisutnost. Zaista je blagoslov što te mogu zvati Ocem i… Pitam se gde sam ostavio ključeve od kola? [Ne, ne! Vraćaj se na molitvu!] Nebeski Oče, evo na početku te molim da čuvaš moju porodicu—ne samo u materijalnom smislu, već i u moralnoj i duhovnoj dimenziji… Čoveče, al je prošle nedelje bila loša propoved. Ne znam da li ću uopšte stići da na vreme sredim onaj izveštaj? [Ne, ne!] Oče, molim te da onaj bračni par, misionari koje podržavamo budu plodonosni, kako god se oni zvali… O, Bože! Skoro da sam zaboravio da sam obećao sinu da ću mu danas popraviti bicikl…” Ili sam ja možda jedini hrišćanin koji ima problem sa lutanjem misli? Međutim, postoji dosta toga što možete učiniti da biste suzbili maštarije i ugušili sanjarenje. Jedna od najkorisnijih stvari je da se molimo naglas. To ne znači da treba moliti toliko glasno da to počne da smeta drugima, ili još gore, da bude neka vrsta religiozne samopromocije. To jednostavno znači da ozvučite vaše molitve, možda da mičete ustima. Energija koju budete uložili u izražavanje vaših misli kroz reči i rečenice će urediti i disciplinovati vaš um i pomoći u sprečavanju vrludanja. Sledeća stvar koja vam je na raspolaganju je molitva na osnovu Svetog pisma. Hrišćani koji su tek krenuli putem molitve se ponekada mole za sve što im padne na pamet, bace pogled na časovnik i otkriju da su se molili cela tri ili četiri minuta. Ovakva iskustva ponekad stvaraju osećanja poraza, obeshrabrenja, pa čak i očaja. Izvrstan način da počnemo da savlađujemo ovaj problem je da se molimo idući kroz različite biblijske odlomke. Neznatna varijacija ovog plana je da primenimo obrasce nekolicine svetopisamskih molitava. Pažljivo ih pročitajte, dobro razmislite o čemu govore i onda po sličnom formatu molite molitve za vas, vašu porodicu, vašu crkvu, kao i za mnoge druge van vašeg neposrednog delokruga. Isto tako, molitva prema tekstu pesama iz nekih kvalitetnijih pesmarica se može pokazati izuzetno konstruktivnom i sigurno će vam pomoći da neko vreme fokusirate vaš um i srce u jednom pravcu. Neki pastori hodaju dok se mole. Jedan moj poznanik, stariji vernik je dugo vremena praktikovao da se moli kroz Očenaš i da razmišlja o mogućim primenama u vezi svake stavke i onda svoje molitvene predmete organizuje na osnovu tih primena.1 Mnogi drugi prave razne molitvene spiskove—to je praksa o kojoj će kasnije biti rečeno više pojedinosti. Ovo bi moglo potpasti pod deo discipline koju neki nazivaju „dnevnikovanjem”. Kroz celokupnu istoriju crkve, duhovno zreli i disciplinovani hrišćani su vodili ono što bismo mogli nazvati duhovnim dnevnikom. Mislim da je prava vrednost vođenja dnevnika mnogostruka: (a) Ono nas primorava na promenu brzine, tj. da usporimo i osigurava nam vreme za molitvu. Ako svoje molitve zapisujete, onda nećete svaštariti u mislima. (b) Ono potiče samopreispitivanje. Stara je i opšte poznata istina da je jedino život preispitivanja vredan življenja. Ukoliko ne odredite neki termin da, s vremena na vreme i u svetlu Božije Reči, preispitate vaše vlastito srce, um i savest, okorećete se od naslaga destruktivne samopravednosti. (c) Ono osigurava nesmetano izražavanje i vašeg duhovnog pravca i vaših molitava, a to zauzvrat potiče na samopreispitivanje, a samim tim i rast. Dakle, vođenje duhovnog dnevnika sprečava mentalnu rasejanost. Ali ovo je samo jedna od mnogih duhovnih disciplina. Opasnost kod ove stvari, kao i kod svih drugih, je da osoba koja se formalno saobražava jednom ovakvom režimu, može upasti u samoobmanu da je ta duhovna disciplina sama po sebi cilj ili da će zbog toga imati neko uzvišeno mesto u nebesima. No, ako ostavimo te opasnosti na stranu, izuzetno ćete unaprediti vaš molitveni život ako budete kombinovali prva dva načela: (1) ako odvojite vreme za molitvu i (2) ako budete praktikovali metode koje sprečavaju mentalnu rasejanost.

3. Ako je moguće, u različitim razdobljima vašeg života imajte nekog molitvenog partnera
Ako slučajno niste u braku, pobrinite se da vaš molitveni partner bude istog pola kao i vi. Ukoliko ste u braku, a izabrali ste partnera suprotnog pola, pobrinite se da taj partner bude vaš/a suprug/a. Razlog leži u tome što je prava molitva neizmerno intimna aktivnost—a bliskost u jednom području često vodi u bliskost u drugim područjima. Još dok sam bio u mojim studentskim danima, na jednom letnjem raspustu, pastor neženja me pozvao na stranu i predložio da se zajedno molimo. Tokom sledeća tri meseca smo se sastajali jednom sedmično, ponedeljkom uveče. Nekada bi smo molili otprilike oko sat vremena, a nekada mnogo duže. Međutim, nesumnjivo je da me on naučio osnovama molitve više nego iko drugi. U različitim razdobljima moga života su mi se ukazivale druge slične prilike. Kada sam bio na otprilike prvoj godini mojih doktorskih studija, jedan student i ja smo jedno veče sedmično posvećivali molitvi. Konačno (dosta sam bio spor na ovom polju) sam se i ja oženio. Poput većine drugih parova i mi smo otkrili da nije lako održati neko ustaljeno vreme molitve. Ne samo da smo imali grozničav tempo života, već je i svako životno razdoblje imalo svoje posebne pritiske. Kada, na primer, imate dvoje ili troje predškolske dece, onda rano ustajete, a uveče ste premoreni. Ipak, i dalje smo pokušavali da se držimo ustaljenog obrasca. Ako izuzmemo molitvu zahvalnosti za hranu, koja se i preko očekivanog „hvala ti” može rastegnuti na mnogo šire stvari, i ako izuzmemo naše lično vreme za molitvu i čitanje Svetog pisma, kao porodica, mi smo svakodnevno tražili Božije lice. Otprilike oko pola zacrtanog vremena bismo moja žena i ja vodili porodicu u molitvi, a ostatak vremena bi nam se pridružila deca sa njihovim molitvama. Otkrili smo koliko je važno ubrizgavati svežinu i inovativnost u ovakve sastanke, ali to je već druga tema. Pre nego što bi otišli na spavanje, moja supruga i ja bismo se neizbežno zajedno pomolili, obično prilično kratko. No, osim toga, u različitim fazama našeg života smo pokušavali da jednom sedmično odvojimo jedno veče za molitvu. Obično bismo uspevali u tome nekoliko sedmica, a onda bi nešto poremetilo rutinu na neko vreme. Međutim, pokušavali smo da se vratimo na to i to vreme smo koristili da se moimo za porodicu, crkvu, studente, teskobne brige raznih vrsta, našu decu, smer kretanja i vrednosti u našem životu, predstojeću službu i mnogo toga drugog. Ukoliko znate da se molite, razmislite da pronađete nekoga i naučite nju ili njega kako da se mole. Kada kažem da ih naučite, ne mislim da im držite predavanje, već mislim na lični primer koji se komunicira kroz molitveni partnerski odnos. Ovakvo pokazivanje primera i partnerstvo će voditi do različitih pitanja koja će potaći nove razgovore i učeništvo. Na kraju krajeva, učenici su tražili da ih Gospod pouči kako da mole zato što su posmatrali njegov molitveni život (Luka 11:1).

4. Imajte uzore—ali ih valjano izaberite
Većina nas je u stanju da unapredi svoj molitveni život tako što će pažljivo da sluša i razmišlja o molitvama drugih. To ne znači da treba da kopiramo sve što čujemo. Neki ljudi koriste neformalan i opušten stil molitve koji odražava njihovu ličnost, a možda i kontekst iz kojeg su se obratili. Drugi svoje molitve intoniraju pred Boga sa svojevrsnom učenošću, a sve u pratnji uzvišenog formalizma, koristeći rečnik i gramatičke oblike koji se zadnjih 350 godina smatraju zastarelima. Ni jedna od ovih krajnosti u suštini nije dobar model. A opet, oba ova načina bi mogla biti dobri modeli, ali ne zbog njihovih relativnih spoljašnjih osobitosti, i svakako ne zbog čisto kulturnih ili ličnih idiosinkretizama (načina izražavanja. Op. prev). Kada pronađemo neki dobar uzor onda treba da proučavamo njegov sadržaj i važnost, a ne da oponašamo način izražavanja. Svaki dobar obrazac molitve nam ne pruža potpuno isti recept i potpuno istu količinu elemenata dobre molitve. Svi oni mole sa velikom ozbiljnošću. Svi oni koriste argumente i zastupaju za ciljeve koji su već navedeni u Svetom pismu. Čini se kao da nas neki od ovih molioca vode direktno u prestonu dvoranu Svemogućega. Drugi su osobito odani zastupničkoj molitvi, uprkos najtežim okolnostima u životu i službi. Ima i onih koje vredi spomenuti zbog širine njihove vizije. A ono što karakteriše sve njih je predivna mešavina skrušenosti i odvažnosti u molitvi. Ponoviću još jednom da sam bio veoma blagoslovljen kroz uticaj nekih uzora. Na samom početku moram pomenuti moje roditelje. Sećam se kako se, iako smo mi deca bili prilično mladi, svakoga jutra moja majka povlačila iz vrtloga života da bi čitala Sveto pismo i molila se. U toku mog detinjstva, moj otac, baptistički propovednik, je imao svoju kancelariju u našoj kući. Svako jutro smo ga mogli čuti kako se moli u toj kancelariji. Moj otac je uobličavao svoje molitve tako da su bile dovoljno glasne da bismo mogli znati da se on moli, a nikad dovoljno glasne da bismo mogli čuti šta je govorio. Molio se svakoga dana, obično oko četrdeset pet minuta. Možda se ponekad desilo i da je propustio molitvu, ali se ja toga ne mogu setiti. 
Ali sa velikom zahvalnošću prema Bogu, mogu da posvedočim da moji roditelji nisu bili licemeri. Najgora zaostavština koju možemo ostaviti deci su visoke duhovne pretenzije, a slab učinak. Moji roditelji su bili upravo suprotno: nisu bili zahtevni, a bili su disciplinovani u onome što su radili. Molili su se za stvari koje su bile važne, stvari koje su bile u vezi sa molitvama iz Svetog pisma. Ponekada, dok posmatram moju decu, pitam se, ako nam Gospod bude dao još tridesetak godina, da li će oni pamtiti svog oca kao čoveka molitve ili će o njemu misliti kao o nekome udaljenom ko je prilično puno bio odsutan iz kuće i ko je napisao gomilu nerazumljivih knjiga. To smireno promišljanje mi pomaže da postavim prioritete u mom životu.

5. Razvijte sistem vaših molitvenih spiskova
Teško se savesno moliti za veliki broj ljudi i raznih potreba bez molitvenih spiskova koji nam pomažu da se setimo svega toga. Spiskovi mogu imati različite oblike. Mnoge crkvene denominacije i misijske agencije, pa čak i neke veće lokalne crkve izdaju svoje vlastite molitvene spiskove. Ovo može biti od značajne pomoći za ljude koji se posebno zanimaju za određene organizacije. U drugim slučajevima to može delovati kao nešto potpuno nebitno i sporedno. Uprkos svojoj sporednosti, postoji jedan molitveni spisak koji nam pruža neverovatno korisnu prednost. Spisak o kome govorim je publikacija pod nazivom Operacija svet2 koja vas u toku od nekoliko godina vodi kroz ceo svet, od zemlje do zemlje i od područja do područja i oprema vas sa jezgrovitim i inteligentnim informacijama koje će vam biti od pomoći u vašim molitvama. Vrednost ovog spiska leži u tome što će proširiti vaše vidike i povećati vaše zanimanje za crkvu u svetu i za potrebe sveta. Međutim, mnogi hrišćani koji su se posvetili molitvi, kao dodatak ovakvim štampanim izdanjima, smatraju da je mudro i delotvorno imati i svoje vlastite spiskove. Oni se mogu praviti u raznim formatima. Neki spiskovi predstavljaju određenu vrstu duhovnog dnevnika, koji smo ukratko opisali ranije u ovom poglavlju. Jedan pristup molitvenom dnevniku/spisku podrazumeva pisanje molitvenih predmeta na levoj strani sveske, uz datum i odgovarajući odlomak Svetog pisma, a odgovori se pišu na desnoj strani. Prednost ovog načina je što on potiče smislene, specifične zahteve. Koliko god da je važna, uopštena zastupnička molitva, se ne može tako lako povezati sa specifičnim uslišenjima. Premda sam ponekada prihvatao ovaj ili neki drugi format za moj molitveni spisak, obrazac koji sledim u zadnjih nekoliko godina sam preuzeo od Herberta Kejna (J.Herbert Kane) koji je veteran misije u Kini (1935-1950), a i plodonosan učitelj svetske misije. Osim raznovrsnih štampanih vodiča koje koristim, u mojoj kancelariji gde se i molim imam jednu kartonsku kovertu koju obično nosim sa sobom ukoliko negde putujem. Prvi list u toj omotnici je spisak ljudi sa koje se redovno molim: oni su vezani za mene i za ono što ja jesam. Moja žena predvodi ovaj spisak, a za njom idu deca i određen broj rodbine, za kojima slede neki bliski prijatelji koji se nalaze u različitim delovima sveta. Na tom listu se nalaze i imena dve ustanove, a to su lokalna crkva kojoj pripadamo i teološki fakultet na kojem trenutno predajem. Na drugom listu u mojoj omotnici se nalaze kratkoročni predmeti i predmeti koji će se desiti u bliskoj budućnosti, te tu neće stalno stajati. Oni uključuju neke buduće odgovornosti u službi i različite krize ili prilike o kojima sam čuo, a tiču se hrišćana koje ne poznajem dobro. Radi se o stvarima koje će se uskoro naći samo u sećanjima ili o ljudima i situacijama koje su mi predaleke da bi ih se neograničeno dugo sećao. Sledeći list u mojoj tvrdoj koverti je spisak ljudi mojih štićenika— studenata za koje sam delimično odgovoran. Ovaj spisak sadrži neke beleške u vezi njihove pozadine, akademskog programa, porodice, ličnih potreba i slično. Naravno, ovaj spisak se menja iz godine u godinu. U ostatku omotnice se nalaze pisma—molitvena pisma, lična pisma, a ponekad i zasebne beleške sa nečijim imenom u zaglavlju. Ova pisma su poređana po azbučnom redu. Kada novo pismo dođe u kovertu, ja obeležim bilo koju stvar koja bi mogla biti predmet molitve, a potom ga smestim na odgovarajuće mesto u koverti. Pismo na čije mesto dolazi novo, biva istovremeno izvađeno, a rezultat toga je da je koverta uvek ažurirana. Pokušavam da odvojim vreme da pred Bogom odvojim vreme da molitveno zastupam za ljude i situacije predstavljene u tim pismima, tako što svakog sledećeg dana stavljam po jedno pismo na vrh gomile, a narednog dana sledeće, pa sledeće i tako dalje, stavljajući pisma sa vrha—kada s njima završim— na dno gomile. Dakle, iako je spisak poređan prema azbuci, svakog narednog dana se suočavam sa sledećim azbučnim slovom. Upravo dok ovo pišem, vidim da su na vrhu gomile imena koja počinju na slovo „F”. Ja ne sugerišem da je ovo najbolji sistem. Meni odgovara i ja sam srećan sa njime. Treba samo da ga više koristim, a ne da ga proširujem. Međutim, sistem je fleksibilan, uvek ažuran, proširiv i iznad svega: pomaže mi da se molim. Ja sam mojim studentima rekao da ako žele da se molim za njih nakon što diplomiraju, onda moraju da mi redovno pišu pisma. U protivnom ću sigurno zaboraviti većinu. Kakav god da sistem izaberete, koristite molitvene spiskove. Svi bismo bili mnogo mudriji kada bismo odlučili da nikada ne „brinemo“ o tome šta drugi rade, osim na našim molitvenim spiskovima. 

6. Kombinujte zahvaljivanje, ispovedanje, i zastupničku molitvu; ali kada zastupate probajte da što je više moguće predmeta povežete sa Svetim pismom
Iza ovog saveta stoje i teoretski i praktični razlozi. Teoretski razlozi se najbolje mogu postaviti zamišljanjem dve krajnosti. Prva smatra da nije prikladno tražiti nešto od Boga. On je, u svakom slučaju, suveren: ne treba mu naš savet. Ako je on onaj „koji sve čini u skladu s odlukom svoje volje” (Ef 1:11), onda je pomalo bezobrazno da ga gnjavimo za neke stvari. On neće promeniti smer kretanja univerzuma zato što ga neka ograničena, neupućena i grešna ljudska bića mole za nešto. Za njega je naša odgovarajuća reakcija, definitivno slavljenje. Treba da ga slavimo zbog onoga što on jeste i zbog onoga što on čini. Pošto često iskrivljujemo njegove puteve, trebali bismo biti spremni da ispovedimo svoje grehe. Ali staviti pred njega naše molitvene potrebe odista predstavlja pogrešno tumačenje prave pobožnosti. Pobožnost se krije u predanju volji Svemogućega, a ne u molitvenom zastupanju koje gleda da promeni tu volju. Tražiti nešto u molitvi je nedopustivo, jer je u najmanju ruku drskost, a u stvarnosti je to uvreda za Božiju suverenost i svetost. Osim toga, ako je Bog zaista suveren, on će učiniti ono što želi bez obzira da li ga neko molio ili ne molio za to. Naravno, ako hrišćanin usvoji ovakvo stanovište, on ili ona razmišljaju skoro na isti način kao i muslimani, tj. da nas ispravan pristup Bogu obavezuje na neku vrstu teološkog determinizma, da ne kažem fatalizma. Druga krajnost počinje sa krilaticom: „Molitva sve menja”. Molitva iskanja je sve. To znači da ako neko umre i ode u pakao, to je zato što smo ti ili ja ili neko treći zanemarili molitvu. Zar Pismo ne kaže: „Nemate zato što ne ištete” (Jakov 4:2)? Slavljenju i ispovedanju greha se, svakako mora dodeliti odgovarajući udeo, ali se oni mogu svesti na puko zadovoljenje ega: slavljenje nam može biti zabavno, a ispovedanje greha rasterećujuće. Međutim, pravo delo za Boga zahteva da se rvemo sa Bogom, da vičemo sa Jakovom: „Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš” (1. Mojsijeva 32:26). Ne zastupati u molitvi znači bežati od svojih hrišćanskih obaveza. Daleko od toga da je molitva moljenja uvreda za Boga. Ona ga počastvuje, jer je on Bog koji voli da daje svoje blagoslove kao odgovor na molitve njegovog naroda. U stvari, ako se očajnički borite u molitvi, ako mnogo postite, molite u Isusovo ime i provodite nebrojene časove u ovom delu zastupništva, onda nema druge, već ćete sa nebesa prizvati neizmerno mnoštvo blagoslova. Naravno, ukoliko hrišćanin ili hrišćanka prihvate ovo stanovište, onda su u opasnosti da se prema molitvi odnose više kao prema čaroliji: ispravna magična formula će dovesti do željenog rezultata. Reklo bi se da ni jedna od ovih krajnosti ne oslikava uravnoteženu svetopisamsku molitvu, a obe su ograničavajuće u ophođenju prema Bogu. Ne smemo zaboraviti da Sveto pismo istovremeno oslikava Boga kao potpuno suverenog i kao Boga koji čuje molitve i koji odgovara na molitve. Dok god ovo ne shvatimo i ne naučimo kako da delujemo u skladu sa ove dve simultane istine, ne samo da će naše gledište o Bogu biti izobličeno, nego će se veoma verovatno i naše molitve kolebati napred-nazad, od utuljenog fatalizma koji ništa ne traži i nasrtljivog očajanja koje praktikuje malo pravog pouzdanja. Između brojnih modela koji korisno oslikavaju oba ova pola, model ličnog odnosa sa ocem je možda najviše od pomoći. Ako dečak zamoli svog oca za nekoliko stvari koje je otac u mogućnosti da mu priušti, otac mu jednu od njih može odmah dati, odložiti davanje sledeće, odustati od toga da mu da treću stvar, postaviti uslov za primanje četvrte. Dete nije uvereno da će nešto primiti zato je upotrebilo ispravnu čarobnu formulu: to je taj magičarski pristup. Možda je otac odustao da mu da neku stvar zato što zna da to nije u interesu deteta. On je možda odložio davanje nečega drugog zato što zna da su mnogi zahtevi njegovog mladog sina privremeni i spadaju u područje mašte. Takođe će se možda uzdržati da mu da nešto što je detetu potrebno dok dete za to ne bude zamolilo na prikladan način. Međutim, mudrog oca iznad svega zanima da ima dobar odnos sa svojim sinom, a ne da mu samo daje stvari. Davanje određenih stvari svakako sačinjava deo tog odnosa, ali sigurno ne predstavlja ceo odnos. Otac i sin mogu uživati tako što će jednostavno otići u šetnju. Često će sin razgovarati sa svojim ocem ne da bi nešto dobio, ili čak ni da bi nešto saznao, već zato što voli da bude sa njim. Naravno, ni jedna od ovih analogija nije savršena. Međutim, od izuzetne je važnosti da imamo na umu da molitva nije magija i da je Bog ličnost jednako kao što je i suveren. Molitva je mnogo više od pukog traženja, ali bilo koja ustaljena molitva biblijskom Bogu će svakako podrazumevati traženje nečega. A pošto tako lako skliznemo u egocentričnost, moramo svetom Bogu pristupati raskajano i priznavajući svoje grehe. U nekim drugim prilikama ćemo se usredsrediti na njegovu ljubav i strpljivost, na samu veličanstvenost njegovog bića i pristupati mu sa radošću i izobilnom zahvalnošću. Bogata mešavina pristupa Bogu koju nalazimo u Svetom pismu se mora preuzeti u naše vlastite živote. Na kraju, ova bogata mešavina nije ništa drugo do odraz mnogih komponenata različitih vrsta odnosa koje bismo trebali imati sa Bogom Svetog pisma. Kao dodatak ovim (kako sam ih nazvao) „teoretskim” razmatranjima, tu su i neka intenzivno praktična pitanja. Ako je onaj kome se molimo onakav Bog kakvim sam ga upravo predstavio, onda—kada od njega nešto tražimo ili kada sa njime zastupamo za nešto—ne smemo misliti na fatalistički način ili na magijski način. Umesto toga treba da razmišljamo u ličnim i relacionim kategorijama. Mi se molimo našem nebeskom Ocu za neke stvari zato što je odlučio da nam mnoge blagoslove da isključivo kroz molitvu. Molitva je njegovo izabrano sredstvo za prenošenje blagoslova njegovom narodu. To znači da treba da se molimo po njegovoj volji, u skladu sa njegovim vrednostima, u saglasju sa njegovim karakterom i ciljevima, ispovedajući njegova obećanja. Praktično govoreći: kako da to uradimo? Gde da naučimo Božiju volju, Božije vrednosti, karakter i Božije ciljeve, Božija obećanja? Te stvari ćemo naučiti iz Svetog pisma koje nam je milostivo dao. Međutim, to znači da kada se molimo, kada od Boga tražimo određene stvari, treba da se trudimo da što više molitvenih predmeta povežemo sa Svetim pismom. To je jedan neizmerno praktičan korak.

7. Radite na vašim javnim molitvama ako ste u bilo kom vidu duhovnog
vođstva
Nije bitno da li je vid duhovnog vođstva koji vršite poučavanje u nedeljnoj školi, pastoralna služba, evangelizacija kroz male grupe ili bilo šta drugo: ukoliko se u nekom trenutku molite javno kao vođa, onda radite na vašim javnim molitvama. Neki smatraju da je ovakav savet očigledno loš. Suviše „miriše” na odnose sa javnošću i brigu za lični imidž u javnosti. Na kraju krajeva, bez obzira da li se mi molili u osami ili javno, mi se molimo Bogu: on je svakako onaj o kome treba da mislimo i niko drugi. Ova primedba promašuje suštinu. Naravno, ako treba da biramo između napora da u molitvi ugodimo Bogu ili truda da ugodimo bilo kom stvorenju, bez oklevanja se moramo odlučiti za ono prvo. Ali ovde se ne radi o tome. Nije u pitanju ugađanje nekoj ljudskoj publici, već njihovo usmeravanje i izgradnja. Najveću potvrdu za ovakav pristup imamo, ništa manje, nego od samog Hrista. Kod Lazarovog groba, nakon što je kamen bio pomeren, Isus je pogledao u nebo i pomolio se: „Oče, hvala ti što si me uslišio. Ja sam znao da me uvek slušaš; ali ovo rekoh zbog naroda koji ovde stoji, da poveruju da si me ti poslao” (Jovan 11:41-42). Ovde je, dakle, molitva samog Hrista koja je delimično oblikovana njegovom svesnošću o tome šta su njegovi ljudski slušaoci trebalo da čuju. Iako je javna molitva upućena Bogu, stvar je u tome da nju i drugi čuju dok ona biva upućena Bogu. Svakako, ako je molitelj više zabrinut kako da impresionira ljudsko slušateljstvo nego da se moli Bogu, onda imamo suštinsko licemerje na delu. Zbog toga je Isus toliko otvoreno osuđivao većinu javnih molitava u njegovo vreme i insistirao na prevashodnosti molitve u osami (Matej 6:5-8). Međutim, to ne znači da uopšte nema mesta javnoj molitvi. To pre znači da javna molitva treba da bude prelivanje onoga što je osoba molila u molitvi nasamo. A zatim, sudeći prema Isusovom primeru kod Lazarovog groba, postoji sasvim dovoljan razlog da se osvrnemo upravo na to šta moja molitva, ispravno upućena Bogu, govori ljudima koji me slušaju. Mnogi vidovi hrišćanskog učeništva, a ništa manje i molitva, se tim pre mnogo delotvornije prenose ličnim praktičnim primerom, nego formalnim poučavanjem. Dobro moljenje se mnogo lakše „ukači” nego što se nauči. Ispravno je reći da bismo više trebali birati uzore od kojih možemo učiti, nego suprotno. Istina je da i mi sami postajemo odgovorni da budemo uzor drugima. Dakle, bilo da vodite bogosluženje ili porodičnu molitvu, da li se molite na kućnoj grupi ili na hrišćanskoj konferenciji—radite na vašoj javnoj molitvi.

8. Kada se molite, onda se molite Ovo je puritanski savet.
To ne znači da bi prosta istrajnost trebala biti obeležje većine našeg moljenja—iako je, mora se priznati, to poenta koju Sveto pismo iznova naglašava. Iako se molio u skladu sa Božijim obećanjima, Ilija je molio za kišu sedam puta pre nego što se prvi oblačić pojavio na nebu. Gospod Isus je mogao pričati priče koje su podsticale na istrajnost u molitvi (Luka 11:5-13). Ako su neke generacije trebale da nauče da Bog nije posebno impresioniran kilometarskim molitvama, a nema nameru da nam pomaže samo zato što smo brbljivi, onda naša generacija treba da nauči da Bog nije impresioniran tom vrstom sažetosti koja nije ništa drugo do kriminalna nemarnost. On nema nameru da nam pomaže zato što su se naša neiskrenost i duhovna površnost urotili da učine naše molitve šturima. Naša generacija, definitivno treba da nešto više nauči o istrajnosti u molitvi. No ipak, to nije ono na čega su puritanci mislili kada su jedan drugog opominjali da „se mole kada se mole”. Ono na čega su mislili je da bi se hrišćani, kada krenu da se mole, trebali moliti dovoljno dugo i dovoljno iskreno da prevaziđu osećaj formalizma i nestvarnosti koji je prisutan u nemalom broju molitava. Mi smo posebno skloni da gajimo takva osećanja kada se molimo samo par minuta, jureći da završimo sa time iz pukog osećaja dužnosti. Da bismo ušli u duh molitve, moramo u njoj istrajati neko vreme. Ako „se molimo kada se molimo” onda ćemo na kraju početi da uživamo u Božijoj prisutnosti, da se odmaramo u njegovoj ljubavi, da vršimo njegovu volju. Čak i kada je molitva puna neizvesnosti ili agonije, mi na neki način znamo da je to nešto što radimo sa Bogom. Ako je Bog „Taj koji u vama deluje i da želite i da činite ono što je po njegovoj volji” (Fil 2:13), onda je on svakako i Bog koji nam preko svoga Duha pomaže u našem moljenju. Svaki hrišćanin koji je naučio najosnovnije stvari u vezi molitve, iz iskustva—barem malo— zna šta to znači. Puritanci su o tome mnogo znali. Zbog toga su jedan drugoga poticali da „se mole kada se mole”. Ovakav savet ne treba da se pretvori u izgovor za neki novi legalizam: postoje zapanjujući primeri veoma kratkih, „brzometnih” molitvi u Svetom pismu (npr. Nemija 2:4). Međutim, nama iz zapadnog sveta je ovaj savet urgentno potreban, mnogo nas je koji smo u našim moljenjima poput nestašnih dečaka koji pozvone na vrata i onda pobegnu pre nego što se neko pojavi. Molite se kada se molite. Ovo su, dakle, neke lekcije koje sam naučio od drugih hrišćana. Međutim, ni za trenutak ne bih želeo da ostavim utisak da su ovo neka neprikosnovena pravila, lakmus test, a još manje „Kako da…” priručnik. Zato se, kada se o ovome radi, vredi dobro zamisliti nad ovim Pekerovim rečima: „Počeću sa jednim postulatom, a to je da molitveni život svakog hrišćanina, kao i svaki dobar brak, u sebi sadrži zajedničke faktore na osnovu kojih nešto možemo generalizovati, a takođe i svoje osobitosti koje se ne mogu poklopiti sa molitvenim životom bilo kog drugog hrišćanina. Ti si ti, a ja sam ja i svako od nas mora pronaći naš vlastiti način ophođenja s Bogom. Ne postoji recept za molitvu koji bi funkcionisao poput majstorskog „Uradi sam” priručnika ili nekog kuvara u kome se tvrdi da nećete moći pogrešiti samo ako budete sledili uputstva. Molitva nije neko majstorisanje ili kulinarstvo. Ona je aktivno vežbanje ličnog odnosa, neka vrsta prijateljstva sa živim Bogom i njegovim Sinom Isusom Hristom, a način na koji se to odvija je više pod božanskom, nego pod našom kontrolom. Prema knjigama o molitvi, kao i prema priručnicima o braku, se ne treba odnositi sa ropskim sujeverjem, kao da je preporučeno savršenstvo tehnike odgovor na sve poteškoće. Njihova svrha je da radije predlažu šta možemo probati… Jedino pravilo je da ostanemo unutar biblijskih smernica, a unutar tih smernica, kao što je to rekao Džon Čapman (John Chapman), „se molite onako kako možete i nemojte pokušavati da se molite onako kako ne možete”