CRKVA
Kada kažemo ’crkva’, na šta mislimo? Mislimo prvo na univerzalnu Crkvu, odnosno sve vernike od Pentekosta (Dela 2) do danas, i one koji će se obratiti do kraja vremena. A mislimo i na lokalnu crkvu, odnosno skup vernika u jednom mestu koji se svake nedelje sastaje kako bi slavio Gospoda. Univerzalna Crkva je Telo Hristovo na zemlji, a lokalna crkva je Telo Hristovo u mestu u kom se nalazi. I naravno, u većim mestima postoji i više crkava koje su Hristove, i svaka od njih jeste Hristovo Telo. Reč koju su autori Svetog pisma koristili svaki put kada je nama prevedeno kao ’crkva’, je reč ’ekklēsia’. I ova reč znači ’oni koji su pozvani’. Drugim rečima, oni koji su pozvani iz ovog sveta, koje je sam Bog pozvao da budu njegov narod. To su oni za koje je Isus umro i vaskrsnuo. U Novom zavetu ova reč se spominje 114 puta u 111 stihova.
Crkva u Evanđeljima
Isus Hrist govori o crkvi 2 puta u Evanđelju po Mateju. Zašto se crkva spominje samo 2 puta u Evanđeljima? Odgovor je taj da crkva tada još uvek nije postojala. Crkva je nastala tek u Delima apostolskim 2 kada je Duh Sveti sišao na Isusove učenike koji su bili okupljeni i udruženi u molitvi. Da imamo samo zapise Evanđelja, mi ne bi smo znali puno o crkvi. Zato nije ni bila namera Božija da nam sve otkrije kroz 4 zapisa Evanđelja. Sam Isus je rekao da kada Duh bude došao, on će apostole naučiti o još nekim novim stvarima i uputiće ih u svaku istinu, jer u tom momentu još uvek nisu bili spremni da čuju i razumeju neke stvari (Jovan 14: 25-26; 16: 5-15). Ali hajde da pogledamo jedina 2 puta kada je Isus spomenuo crkvu koristeći ovu reč ’ekklēsia’. Prvo, on je govorio o crkvi u Evanđelju po Mateju. Od svih zapisa Evanđelja, ovaj zapis je najviše ispunjen temom učeništva. Isus u 4. glavi poziva prve učenike, i govori im da će oni biti ribari ljudi (Matej 4: 18-22). Ovo Evanđelje se završava Velikim poslanjem, u kome Isus šalje svoje učenike da načine ljude iz svih naroda njegovim učenicima (Matej 28: 16-20). I onda čujemo Isusa koji kaže da će sagraditi njegovu Crkvu, a kao stena na kojoj će Crkva stajati jeste spoznaja da je on Hrist, Sin Boga živoga (Matej 16: 17-20). Ovde Isus misli na jednu jedinu, univerzalnu Crkvu, odnosno na sve one koji će verovati. Na drugom mestu Isus govori o crkvenoj disciplini, u kojoj jedan hrišćanin živi u grehu, i treba na kraju o tome obavestiti celu crkvu (Matej 18: 15- 20). Svakako da ne možemo da obavestimo sve vernike u svetu koji su deo univerzalne Crkve, već se ovde radi o lokalnoj crkvi. I jedini zaključak je da je ova osoba koja živi u grehu deo te crkve, ona je član. Jer ako nije član te crkve, onda ne bi bilo potrebe da se o njenom grešnom životu obavesti crkva. I crkva ne bi mogla da isključi iz zajedništva osobu koja nije deo nje. Vidimo da Isus ovde uvodi misao o lokalnoj crkvi. U zapisu Evanđelja koje najviše govori o učeništvu, vidimo spominjanje crkve. Šta nam ovo govori? Govori nam da je za učeništvo od ključne važnosti crkva.
Crkva u Delima
Dela apostolska vrlo često spominju crkvu. Spominje se i univerzalna Crkva, a spominju se i lokalne crkve. Više puta se spominje crkva u Jerusalimu (Dela 8: 1; 11: 22; 15: 4). Spominje se crkva u Antiohiji, koja je bila prva crkva u nekom paganskom mestu, čiji su članovi ranije bili pagani (Dela 11: 26; 13: 1). Ne možemo analizirati svaki put kad se spomene crkva u Delima, ali čitajte ovu knjigu, i videćete i sami koliko crkva igra važnu ulogu u Božijem planu. Ono što je bitno da se spomene jeste da su crkvi bili potrebni učitelji i vođe (Dela 13: 1). U svakoj crkvi je bilo važno da budu postavljene starešine/pastiri/nadglednici, koji će crkvu poučavati i voditi (Dela 14: 23; 20: 17). Šta se od starešina crkve očekuje možemo videti u Delima 20: 17-38. Ako možemo da izdvojimo dve najvažnije stvari iz Dela apostolskih, to su: Božija reč i crkva.
Crkva u Poslanicama
Mnoge Poslanice su upućene lokalnim crkvama. Na primer 1. i 2. Korinćanima, Kološanima, Filipljanima, 1. i 2. Solunjanima. Neke poslanice su upućene pastorima crkava, a to su 1. i 2. Timoteju i Titu. Sve ove poslanice puno govore o crkvi, o tome šta je crkva, ko je deo crkve, kako crkva treba da funkcioniše. Pavle u Efescima piše o univerzalnoj Crkvi koja je Hristova nevesta (Efescima 5: 22-33). Ali on takođe u 4. glavi kaže da je Hrist dao različite službe vođstva za crkvu, ljude koji će biti učitelji, i tu navodi i pastire. Sasvim sigurno da nisu isti pastiri za celu univerzalnu crkvu, već da u svakom mestu trebaju da postoje pastiri. Svaka lokalna crkva treba da ima svoje pastire ili starešine. Kakav karakter trebaju da imaju starešine crkve vidimo u 1 Timoteju 3: 1-7 i Titu 1: 5-9. Takođe, apostol Petar govori o tome kako pastiri trebaju da služe i vode (1 Petrova 5: 1-4). Spominje se i kakav odnos vernika treba da bude prema njihovim pastirima (1 Solunjanima 5: 12-13; 1 Timoteju 5: 17- 20; Jevrejima 13: 7, 17; 1 Petrova 5: 5). U 1 Timoteju 5: 17-18 vidimo da one starešine koje propovedaju i poučavaja treba materijalno podržati, ukoliko postoji mogućnost za to. U 1 Korinćanima 5: 9-13 vidimo i opis crkvene discipline, slično kao što smo videli u Matej 18. Ako neki član počne da živi u grehu, i ne kaje se posle dosta vremena razgovora sa njim, potrebno je takvu osobu isključiti iz crkve. Sve ovo pokazuje da postoje lokalne crkve, i svaka crkva je skup konkretnih ljudi koji su članovi crkve. I svi ti članovi su pod autoritetom i nadgledništvom hristolikih starešina, koji trebaju da vode kroz služenje, a to primarno rade kroz propovedanje Božije reči. Starešine su dužne da služe, vode u ljubavi, mole se za one koji su bolesni (Jakov 5: 14), a članovi su dužni da poštuju svoje starešine i da im se potčinjavaju. Bez ovih elemenata ne postoji crkva. Lokalna crkva nije zgrada, i ne mora da se nalazi u zgradi. Nekada je to i grupa ljudi koja se sastaje u kući, kao što je bilo uobičajeno na početku hrišćanstva (Rimljanima 16: 5; Filimonu 1: 2). Svaki vernik nakon što se obrati postaje deo univerzalne Crkve, ali on mora da postane i deo lokalne crkve. Jedino ako se nalazi u mestu u kom nema crkve, ili je prva crkva udaljenja puno sati vožnje, onda može da se napravi ustupak. Ali ovo su retki slučajevi. Obično je moguće pronaći crkvu u kojoj se propoveda Biblija. Više godina sam putovao po nekoliko sati da dođem do crkve. Znam za ljude koji su pešačili po 50 km, da bi došli u crkvu. I iako zvuči da kada kažem ’crkva’ mislim na građevinu, nije tako. Kao što sam i ranije napisao, crkva su oni koji su pozvani. I za mene, otići u crkvu znači biti sa ljudima koji su crkva, gde god to bilo, u zgradi, kod kuće, ili u pećini.
Crkva u Otkrivenju
U prvih nekoliko glava otkrivenja vidimo pisma koja je Isus uputio lokalnim crkvama. On se nije obraćao celoj univerzalnoj Crkvi, već pravim i konkretnim crkvama koje su se nalazile na konkretnim mestima (Otkrivenje 2-3). I iako se ne spominje pod ovim imenom, možemo pretpostavljati da verni Božiji narod koji je progonjen, kako je opisano u Otkrivenju, svakako jeste Crkva Isusa Hrista.
Vidimo da u Novom zavetu crkva zauzima važno mesto u Božijem planu, kako univerzalna, tako i lokalna. I iako će na kraju pred Hrista stati jedna univerzalna Crkva, Isusova nevesta, ipak vidimo i da po celom svetu postoje lokalne crkve koje imaju starešine, i tačno se zna ko su oni koji pripadaju određenoj lokalnoj crkvi. Ovo je jako važno. Crkva je poslata da sve narode učini Isusovim učenicima. Svaka lokalna crkva treba da svedoči ljudima u tom mestu gde se nalazi, i kada se ljudi obrate oni postaju deo te lokalne crkve. Ne postaju samo deo univerzalne, već i konkretne lokalne crkve. I kroz tu crkvu obraćena osoba može da raste kao Hristov učenik. Ako se neka osoba obrati, a ne postane deo lokalne crkve, onda ta osoba nema starešine koje je nadgledaju. I takva osoba se lako i brzo može vratiti svojim grešnim navikama, jer ona nikome ne odgovara, ona je sama svoj vođa. Zato je važno da mlad vernik odmah postane i bude deo lokalne crkve. Treba da bude deo crkve, ne samo zbog toga da bi starešine te crkve brinule o njoj, već i zato što treba da služi u toj crkvi darom koji joj je Bog dao. Takođe, ta osoba treba da sa određenom lokalnom crkvom svake nedelje proslavlja Boga kroz slušanje propovedane reči, kroz proučavanje, kroz zajedničku molitvu, kroz pesme. I tako ojačana u veri, ova osoba može da svedoči drugima o Isusu. Lokalna crkva je zaista od ključne važnosti za napredak dela Gospodnjeg u određenom mestu.
NEPRIJATELJI CRKVE
Crkva Isusa Hrista ima puno neprijatelja, i uvek je imala, a tako će biti i do kraja, dok Isus ne bude došao i uzeo je. Svaka lokalna crkva ima puno neprijatelja. Kada bi me neko pitao pre nekoliko godina ko su najveći neprijatelji crkve, ja bih svakako rekao da su to Satana i ovaj svetski sistem. Ovo su neprijatelji koji su uvek napadali Božiji narod, i Božiji narod je zbog ovih neprijatelja patio često kroz istoriju. Međutim, što sam stariji, i kako godine moje pastirske službe prolaze, i što više i bolje upoznajem ljude, shvatio sam da iako su Satana i ovaj svetski sistem veliki neprijatelji koji napadaju spolja, crkva je prepuna neprijatelja iznutra. Crkva ima neprijatelje, ili možemo reći izdajnike u svojim redovima. Tako je sa skoro svakom lokalnom crkvom, makar u nekim momentima njenog postojanja. I iako Satana napada crkvu spolja, on takođe dosta sarađuje sa ovim izdajnicima iznutra, i koristi ih kako bi sproveo svoje ciljeve. A većina ovih ljudi nije ni svesna da ih Satana koristi, i da su zapravo neprijatelji crkve. Ko su ovi neprijatelji?
Nezreli „hrišćani”
Zamislite osobu koja ima 40 godina, i koja se još uvek ponaša kao dete. Igra se igračkama, igra igrice, skače po sobi. Koliko je ovo pogrešno i stresno za porodicu ove osobe? Veoma pogrešno i stresno. I sada zamislite osobe koje su krštene, postali su članovi crkve, i u crkvi su po 10, 20 ili 30 godina. A kada ih pogledate, kada pričate sa njima, i kada vidite njihove stavove, shvatite da oni nemaju osnovna shvatanja hrišćanske vere. Nemaju ni osnovne plodove Duha. Nema ljubavi za druge hrišćane, nema svedočenja o Hristu, nema služenja drugim hrišćanima, nema podrške Gospodnjeg dela. Od njih godinama i decenijama dobijate samo kritike, ismevanje, i prezir. Ovi ljudi su samopravedni i samodovoljni. Ponašaju se veoma licemerno, jer su u crkvi jedno, van crkve su drugo. Oni slušaju Evanđelje svake nedelje, i dok se drugima kroz Evanđelje tope srca, njihova srca ostaju tvrda, možda svaki put i tvrđa nego što su bila. Oni nekad svesno, a nekad nesvesno, rade sve ono što je loše za crkvu. Kada se radi o najvažnijim pitanjima crkve, oni za to nisu zainteresovani. Nije im važno da li se propoveda Božija reč. Nije im važno da li se svedoči nevernima. Nije im važno da li crkva podržava nekog misionara. Nije im bitno da drugi vernici napreduju u veri i posvećenju. Ali ono što im je važno je da isteraju svoje stavove, a ti stavovi su uvek vezani za neke sekundarne ili tercijalne stvari u crkvi. Važno im je kakva se muzika svira, i da li je to onako idealno kako oni očekuju. Važno im je kojom su bojom okrečeni zidovi. Važno im je da se savršeno ispoštuje nekakva tradicija crkve. E sad, ovo jesu važne stvari, ali nisu primarno važne. Ali za ove ljude su od primarne važnosti, i kada crkva ne funkcioniše savršeno kako oni žele, oni su vrlo besni i postaju neprijatelji svima. Na taj način oni daju đavolu prostora da radi (Efescima 4: 27).
Svi ostali članovi crkve su obeshrabreni zbog ovih ljudi. I cela crkva uzdiše pod teretom ovih ljudi, jer je nošenje njih jedan ogroman teret. Pitamo se kako je ovo moguće? Da li zaista Sveti Duh može da boravi u nekoj osobi, i da ona ovako živi godinama? Da li neko može da ima Hrista u sebi i da bude ovakav? Biću maksimalno obazriv, i neću da donesem presudu, jer to je na Gospodu. Ali ono što mogu da radim je da prosuđujem na osnovu plodova. Prema toj proceni, u najboljem slučaju ovi ljudi su jako nezreli i nisu napravili nijedan korak u posvećenju, a u najgorem slučaju ovi ljudi nikada nisu ni postali pravi hrišćani. Oni su članovi crkve na papiru, ali nisu živi deo crkve. Šta god da je od ova dva, veoma je loše. Čak i da su nezreli, nalaze se u velikoj opasnosti, jer ljudi koji otpadaju od vere su uglavnom oni koji nakon krštenja nisu napravili nijedan korak u posvećenju. Ovi ljudi su u velikoj opasnosti. Čak su možda i u većoj opasnosti nego ljudi u svetu, jer su za razliku tih ljudi u svetu oni mogli da čuju Evanđelje. Slušali su, ali nisu odgovorili. Ovakvih ljudi ima skoro u svakoj crkvi. Negde su čak i među starešinama, a negde su članovi. Ali ono što je moja namera za ovaj tekst, je da vidimo da su ovo ljudi koji su veliki neprijatelji crkve, i ovo su neprijatelji iznutra. Treba nam mudrost da ne dozvolimo ovakvim ljudima da imaju bilo kakav uticaj na pravac crkve. Moramo čuvati drugu braću i sestre od uticaja ovih ljudi. Moramo ovim ljudima govoriti Evanđelje i moliti se za njih. Molim vas da molimo za milost za ove ljude. Ali molim vas i da se pazite ovakvih ljudi.
Neposvećeni hrišćani
Sledeća grupa su oni kod kojih s’ vremena na vreme i vidimo neke hrišćanske vrline. Oni imaju svoje uspone i padove. Nekad su tu, služe, trude se, a onda ih dugo nema. Onda se opet pojave, pa ih posle opet dosta vremena nema. Razlog zašto ih nema u crkvi nije taj da su teško bolesni, ili su otišli u drugi grad da rade na jedan period. Ne, oni su i dalje tu, na pola sata ili sat vremena udaljeni od crkve, ali ih nema na bogosluženjima i na sastancima. I s obzirom da ih dugo nema u crkvi, onda kada se konačno pojave moraju da pronađu izgovor zašto ih nije bilo. I nekako uvek izgovor bude taj da se krivica za to što ne dolaze svali na samu crkvu. Onda čujemo kritike na pesme, na propoved, na pastora, na ovu sestru, na onog brata. Postoji jedna floskula koju često čujem od nekih hrišćana. Nikada je nisam čuo od hrišćana koji se posvećeno trude u službi, ali sam je svaki put čuo od onih koji su neposvećeni crkvi. To je ovo: “Moramo da izađemo napolje.” Ono što ova floskula znači, je da trebamo da izađemo iz crkvene zgrade, i da počnemo da evangeliziramo. Ova floskula je postala popularna, a koriste je oni koji ne mogu da pronađu sat vremena tokom jedne nedelje da dođu na bogosluženje. Moj odgovor je sledeći: Ako crkva ima recimo 3 službe nedeljno, to znači da se kao crkva na nedeljnom nivou okupljamo sve ukupno na 3 ili 3 i po sata. U jednoj nedelji ima 7 dana, svaki ima po 24 sata, što je 168 sati nedeljno. Ako od toga oduzmemo 3 i po sata vremena boravka sa crkvom, ostaje nam 164 i po sati kada nismo sa crkvom, odnosno kada smo napolju. Neka nam od toga ode i 56 sati nedeljno na spavanje, ostaje nam 118 sati koje provodimo uglavnom među nevernim ljudima, kojima možemo i trebamo da govorimo Evanđelje kad nam se za to ukaže prilika. I imamo oko 3 sata da budemo sa braćom i sestrama preko nedelje, da se zajedno sa njima molimo, pevamo, proučavamo, i slušamo Božiju reč. I onda oni koji ne mogu da izdvoje sat vremena nedeljno da dođu na bogosluženje govore kako trebamo da izađemo napolje. I sve to govore sa dozom kriticizma prema nama koji smo unutra… Dragi moji, mi ne trebamo da izađemo napolje. Mi trebamo da uđemo unutra, zavrnemo rukave i posvećeno služimo braći i sestrama. Ne da nalazimo izgovore zato što nismo mogli da dođemo na službu. Isus nam nikada nije rekao da izlazimo napolje. Ovi neposvećeni hrišćani će reći kako nam je Isus rekao da idemo, što znači da izađemo iz crkve i evangeliziramo. Ali u Velikom poslanju (Matej 28: 18- 20) akcenat u grčkom nije na ‘idite’. Akcenat je na ‘činite sve narode mojim učenicima, krstite ih, učite ih’. I može da se prevede i kao: ‘dok idete, gde god da idete, gde god da se nađete, gde god da živite – činite sve narode Isusovim učenicima’. Nije nam rekao da prekinemo svako zajedništvo u crkvi, i da idemo na ulice. Isus nam je rekao da govorimo Evanđelje tamo gde jesmo. A mnogo smo češće među nevernima, nego među vernima. Živimo u ulici koja je puna nespašenih. Ili živimo u zgradi koja je puna nevernih. Idemo u školu prepunoj neverne dece, mladih i starijih. Radimo sa nevernima. Kupujemo u radnjama gde su nespašeni. Njima trebamo da govorimo, obavezno. Ali ako ne shvatamo važnost naše lokalne crkve, onda mi zapravo ne znamo ni šta radimo. Možemo govoriti nekome Evanđelje, i taj neko želi da krene tim putem. I šta ćemo onda? Ako mi nismo posvećeni crkvi, šta ćemo toj osobi reći? Hoćemo joj reći: Gledaj propovedi na internetu, i slušaj slavljenje preko jutjuba…? Ili ćemo ići stopama hrišćana opisanih u Bibliji, i onda tako i usmeravati ljude kojima svedočimo? Ovi neposvećeni hrišćani su takođe neprijatelji crkve, iako oni to verovatno ne žele da budu. Crkva ne može da napreduje i raste onoliko koliko bi mogla, zbog ovih ljudi. Moramo se i za njih moliti, i dati im do znanja kako nas Evanđelje vodi u posvećeno služenje crkvi.
Solo igrači
Ovo je kategorija ‘hrišćana’ koja postaje sve više rasprostranjena. Ovo su oni koji su nekada bili deo neke crkve, pa su se onda razočarali i napustili je. Ili su oni koji nikada nisu ni bili deo crkve. Verujem da postoje dobri razlozi da se neka crkva napusti. Svakako, ako se neko seli u drugo mesto, to je dobar razlog. Može da se desi da je crkva potpuno nezdrava, jer se u njoj ne propoveda iz Biblije. Ovde treba napraviti razliku između nezdrave crkve i zdrave crkve koja ima problema. Problemi nisu znak da crkva nija zdrava. Svi imaju probleme, i problemi su nešto uobičajeno. Ali ako se u nekoj crkvi propoveda iz Svetog pisma, to je osnovno i najvažnije. I ovo već govori da postoji ono što je osnovno za zdravlje crkve. Ali ako se u nekoj crkvi Biblija nalazi na nekom 2. ili 3. a možda i 4. mestu, to je svakako nezdrava crkva. Osoba ne greši ako je napusti, ako se naravno prvo molila za promene, ako je razgovarala sa vođstvom, i ako se posle dosta vremena nije ništa promenilo. Dakle, postoje dobri razlozi da se neka crkva napusti. Ali znate šta, ne postoje dobri razlozi da osoba koja je napustila neku crkvu ne postane deo druge crkve. Poznajem hrišćane koji su napustili neku crkvu iz određenih razloga, ali su čeznuli da odmah postanu deo druge crkve. I ovo je u redu. Ali znam i mnoge koji su napustili neku crkvu, ali im nije bilo važno da postanu deo druge crkve. Znam osobu koja je ušla u konflikt sa pastorom jedne crkve, napustila je tu crkvu, ali nije postala deo nijedne druge crkve. Pastor sa kojim je ona ušla u konflikt je napustio tu službu i preselio se u drugo mesto, i njegovu službu je preuzeo drugi brat. Ovaj drugi brat je u službi već nekoliko godina, ali ona osoba koja je navodno otišla zbog konflikta sa starim pastorom se nije vratila u ovu crkvu, niti je deo druge crkve. Ona je godinama bez crkve… Poznajem osobu koja je zbog konflikta sa pastorom jedne druge crkve napustila tu crkvu, otišla je u drugu, i onda je u toj drugoj crkvi našla puno mana, i onda je napustila i tu crkvu. Sada nije deo nijedne crkve, ali povremeno posećuje različite crkve. I ne želi da bude član nigde… Poznajem osobu koja nikada nije bila deo nijedne crkve, ali se predstavlja kao vrlo verna. Način na koji ona pokazuje svoju veliku vernost, je tako što se maksimalno trudi da preko društvenih mreža ocrni sve lokalne crkve, i sve što ima veze sa lokalnim crkvama. Argumente ove osobe ću doslovno citirati:
„Nije crkva zatvoriti se u četiri zida i propovedati… Isus nas nije spasao da živimo za sebe, zatvorimo se u četiri zida kao sekta i propovedamo svoje teologije.”
Ovo je samo jedan od mnoštva komentara osobe koja preko određene Facebook stranice plasira svakakve komentare pune mržnje i prezira, a u ovom slučaju to je prezir prema lokalnim crkvama. Ova osoba istrajno govori hrišćanima da napuste crkve, da ne budu u crkvama. Navodno, to je ono što je Isus radio, jer je on imao srce za nespašene. Razmislimo o ovom argumentu malo. Da li Isus želi da evangeliziramo? Apsolutno da želi. Da li želi da imamo srce za nespašene? Naravno. Svaki hrišćanin u sebi ima Hristovog Duha, i samim tim tu je želja da se mnogi spasu. Ali, da li važnost evangeliziranja isključuje važnost toga da postoji lokalna crkva? Sećamo se, Isus je govorio o crkvi. On je nameravao da crkva bude uključena u evangelizaciju i učeništvo. U Delima vidimo propovedanje Božije reči i osnivanje crkava. I onda vidimo postavljanje starešina u svakoj crkvi, jer bez starešina crkva ne može da funkcioniše. A ni hrišćani ne mogu da funkcionišu bez crkve i bez starešina. Vidimo i Poslanice koje puno govore o tome kako crkva treba da funkcioniše, kako crkva treba da slavi Boga kad se okupi, kako treba da se odgaja služenje i međusobna izgradnja. Sve se to radi na nivou lokalne crkve. I crkva evangelizira na različite načine. Svaki član ima priliku da evangelizira na mestu gde se nalazi, i može da pozove ljude da dođu na službu. Ako se neko obrati, imaju braću i sestre da im pomognu u učeništvu te osobe. Imaju i starešine koje mogu da se uključe u rad sa tom tek obraćenom osobom. Ali dotična osoba koju sam spomenuo ne prepoznaje to. Ova osoba prezire sve što ima veze sa crkvom, i uvek ljude okreće od crkve. Ona tvrdi da ako se braća i sestre okupe negde gde postoji 4 zida, i ako se tu propoveda reč, to je pogrešno. Ona doslovno satanizuje ovo. Pogledajmo ovaj stav u svetlu celog Novog zaveta. Vidimo okupljene hrišćane u kućama, i na drugim mestima, gde slušaju propovedanu reč. Lokalna crkva živi na propovedanoj reči. Ne završava se na evangelizaciji, već posle postoji celoživotni rad sa onima koji su se obratili, a to se radi u crkvi. Ali, određene osobe ovo odbacuju kao loše, a u svemu tome koriste evangelizaciju kao izgovor. Deluje kao da imaju srce za nespašene. Pritom pokazuju kako nemaju srce za braću i sestre, a pre svega nemaju srce za Boga, jer ne poštuju njegovu reč. Oni kažu da ne trebaju da budu deo lokalne crkve, jer su deo univerzalne Crkve. I samim tim promašuju veliki deo Novog zaveta koji je posvećen lokalnoj crkvi. Oni koji nisu deo nijedne crkve i ponašaju se slično ovoj osobi koju sam opisao, zapravo pokazuju veliki duhovni ponos. Oni misle da su duhovniji od svih onih koji su u crkvama, i zato ni ne žele da budu deo nijedne crkve. Koliko je ovo opasno? Ovo je jako opasno stanje, jer je Isus rekao da su samo duhovno siromašni ljudi deo njegovog kraljevstva (Matej 5: 3). Zapravo, oni koji prepoznaju da su duhovno siromašni, i koji žive svesni da koliko god da su hrišćani, postoji jedna duhovna praznina u njima, i potrebno je da do kraja života ostanu ponizni, da bi ih Bog duhovno obogaćivao. Ali, ovi solo igrači ne žele da se potčine, već žele da vode. A duhovno stanje im je takvo da i kada bi bili deo neke lokalne crkve niko im ne bi dao da služe ni na bilo koji način. I oni ostaju van crkve, bez ikoga da ih nadgleda, bez mogućnosti da budu disciplinovani za greh, i njihove postupke niko ne može da dovede u pitanje. Sami sebe guraju daleko od Boga, i za sobom vuku sebi slične. I dok ovakvi ljudi govore da su sekte oni koji se okupljaju i slušaju propovedanu reč, zapravo su oni ti koji imaju u sebi sektaški duh. Jer duh sektaštva je odvajanje, i isticanje nekih istina dok se usput gaze sve ostale. To je ono što oni rade. Potrebna je Božija milost da ih sačuva. Molimo se za njih, jer svojim ponašanjem pokazuju da su daleko od Boga. I sačuvajmo braću i sestre od uticaja ovih ljudi.
Pavle je rekao starešinama efeske crkve da će se i među njima samima pojaviti vukovi koji neće štedeti stado, i oni će želeti da za sobom povuku učenike, i zato će iskrivljavati istinu (Dela 20: 29-30). Dragi moji, upravo ovo gledamo u našim crkvama, i oko nas. Zle duhovne sile su na delu, i rade i kroz ljude koji su članovi crkava, ili se smatraju hrišćanima, ali nisu deo nijedne crkve. Volimo ove ljude, ali molimo Boga za mudrost, i pronicljivost, i čuvajmo jedni druge, jer kako vreme bude prolazilo biće sve više i više vukova.
