Mogao je doći i kao oluja

Živimo u slomljenom svetu. Pandemija kroz koju prolazimo samo potvrđuje ovu činjenicu. Mnogi misle da živimo u poslednjim godinama, ili u poslednjim decenijama, pre Hristovog drugog dolaska. Nekako sve deluje kao da smo blizu kraja. Ne možemo znati sa sigurnošću da li će Hristos uskoro doći (iako se tome nadamo), ali ono što znamo sigurno jeste da je Hristos pre oko dve hiljade godina došao. Da, došao je u ovaj svet koji je i tad bio slomljen i ispunjen grehom, i u kome je bilo puno antihristova. Bio je to svet ujedinjen pod vladavinom jednog čoveka koga su mnogi gledali kao boga. Ipak, Hristos je došao. Ne da bi uništio ovaj svet, već da bi spasao grešnike. Način na koji je On došao je neverovatan. Pre nego što malo razmislimo o tome, podsetimo se kako se Bog objavljivao ljudima u prošlosti.

​VELIČANSTVENE BOŽIJE OBJAVE
Gorući grm
Ne znam da li ste nekada videli grm koji gori, a ne sagoreva. Znam za jednog čoveka koji je upravo to video. Svi znamo za njega. Nekada član ugledne porodice, zatim odbegli ubica, i na kraju pastir – Mojsije. Jednom prilikom, dok je napasao stado svoga tasta kod gore Horev, on je video grm u plamenu koji ne sagoreva, i iz tog plamena mu se objavio anđeo Gospodnji (2. Mojsijeva 3). Ovo nije bio običan anđeo čije pojave vidimo na drugim mestima u Bibliji. Ovo je bio anđeo GOSPODNJI. U izvesnom smislu, Mojsije se susreo sa GOSPODOM, ali ne direktno. Niko ne može da vidi Boga i ostane živ, i Boga niko nikad nije video, čak ni Mojsije (2. Mojsijeva 33: 20; Jovan 1: 18). Božija prisutnost u ovoj situaciji je bila stvarna, toliko da je Mojsije morao da izuje svoju obuću zbog Božije svetosti, i nije smeo da priđe baš jako blizu (5. stih). Kada se čuo glas iz ovog grma, čulo se: Ja sam Bog… (6. stih). Međutim, u isto vreme Bog se nije pojavio direktno, već preko anđela (Dela apostolska 7: 30, 38). Ova objava Gospodnja je bila tako zastrašujuća da je Mojsije zaklonio lice, bio je zadivljen i drhtao je od straha (Dela apostolska 7: 32).
Zadivljenost, drhtanje od straha, nemogućnost da se podigne pogled… Ovo je doživeo Mojsije, jedan od najvećih vođa Božijeg naroda, kada se susreo sa Bogom koji mu se objavio preko anđela.

Glas iz oblaka
Isti ovaj Mojsije je imao priliku da vidi još jednu objavu samog Boga. Bilo mu je teško da vodi Božji narod, i trebalo mu je ohrabrenje. On je vapio Bogu da mu se objavi, kako bi mu potvrdio da je sa njim i narodom (2. Mojsijeva 33: 12-23). Gospod je ispunio Mojsiju ovu molbu, spustio se iz oblaka i objavio mu se rečima: Gospod je sažaljiv, milostiv, spor na gnev, prepun ljubavi i istine, koji pokazuje ljubav hiljadama, oprašta opakost, pobunu i greh, ali krivca ne ostavlja nekažnjenog… (2. Mojsijeva 34: 6-7a). Prizor je bio toliko veličanstven, da je Mojsije pao na zemlju i proslavio je Gospoda (8. stih).
Poniznost, klanjanje, slavljenje… Ovako je odreagovao Mojsije kada mu je Bog rekao nešto o sebi i svom karakteru.

Oganj i dim
U 2. Mojsijevoj 19 čitamo o tome kako se Bog objavio izraelskom narodu kod gore Sinaj. Svima je bilo jasno naznačeno da ne smeju da dotiču goru, i svako ko bi to učinio (bio čovek ili životinja) bi bio kamenovan ili ubijen strelom (12-13). Jednog jutra se prolomila grmljavina i sevnule su munje, nad goru se nadvio gust oblak i začuo se snažan zvuk roga. Sinajsku goru je obavijao dim, jer se Gospod spustio na nju u ognju. Iz gore je kuljao dim kao iz peći i sva se gora strahovito tresla (16-18). Jednom u životu sam osetio blag zemljotres, a nekoliko puta sam bio blizu požara koji su se širili. Nikad ne bih voleo da iskusim slično. Kako su se osećali ljudi koji su videli ovaj prizor? Sav narod u taboru je zadrhtao (16b). Narod je molio da im Gospod više ne govori (Jevrejima 12: 19). Mojsije je bio uplašen od Gospodnjeg gneva i jarosti i rekao je: Strah me je i drhtim. (5. Mojsijeva 19: 9; Jevrejima 12: 21).
Strah i drhtanje… Ovo su ljudi osećali kada im se Gospod na ovaj zastrašujući način objavio na Sinajskoj gori.

Sve ove Gospodnje objave, kao i mnoge druge, su zaista bile veličanstvene. Biblijski Bog je veličanstven Bog, i možemo samo da se divimo onome ko On jeste i kakav je. Međutim, u Novom zavetu, Bog je prevazišao sve i objavio se na način koji čini da se naše duše istope u slavljenju, strahopoštovanju i ljubavi prema Njemu.

VRHUNAC BOŽIJE OBJAVE
Svi znamo priču kako se Bog objavio pre oko 2000. Međutim, da li razumemo veličanstvenost ove Božije objave? Da li je to isti Bog koji se obratio Mojsiju preko anđela iz gorućeg grma, i koji mu se obratio rečima kojima je otkrio svoj karakter? Da li je to isti Bog koji se objavio Iliji nakon vihora, zemljotresa i ognja, i isti Bog koji se objavio Izraelu sa gore koja je kuljala od ognja i koja je bila u dimu? Upravo tako. Zastanite i razmislite o ovome. Svu slavu, uzvišenost, svetost, milost, ljubav, mudrost, pravdu, zastrašujuću silu koje su u Bogu smo i mi imali priliku da vidimo. Kako? Upravo tako, kroz pravog čoveka – Isusa. Kroz čoveka koji nosi sve ljudske slabosti i ograničenosti. Kroz pravog čoveka koji je razumeo šta su iskušenje, bol, tuga, stradanje, odbačenost i samoća (Isaija 53: 3; Jevrejima 2: 10, 18; 4: 15; 5: 7).
Jedna pesma kaže: Mogao si doći kao moćna oluja, u punoj snazi uragana. Mogao si doći kao šumski požar, sa svom moći Neba u Tvom plamenu… Ali Ti si došao kao zimski sneg koji pada noću sa neba na zemlju, tiho, blago i sporo…

Zašto nije došao kao moćna oluja, u punoj snazi uragana? Zašto nije došao kao šumski požar sa svom moći Neba u svom plamenu? Mogao je, ali zašto nije? Odgovor je da ništa od toga nas ne bi spasilo. Jedino šta je moglo da spasi nas grešnike, jeste da večni Bog postane pravi čovek – čovek poput nas. Gorućem grmu nismo mogli da priđemo, jer je tlo bilo previše sveto. Glas iz oblaka je rekao da Gospod oprašta prestupe, ali i da uvek kažnjava krivca – a mi smo bili krivci. Oluje Gospodnje su bile previše strašne, a Njegov tihi glas previše tih za naše uši koje su bile pune drugih glasova. Gora je bila zastrašujuća, i njoj nismo mogli da priđemo. Bili bismo mrtvi istog momenta kada bismo to pokušali. Zato je Bog postao čovek.
„Svemogući se pojavio na zemlji kao bespomoćna ljudska beba, koju je trebalo hraniti i učiti da govori kao što se radi sa svakim detetom. Što više razmišljamo o tome, shvatamo koliko je ovo zapanjujuće. Ništa u fikciji nije tako fantastično kao ova istina Ovaploćenja/Utelovljenja.“
Džejms I. Paker

Onaj koji je rekao Mojsiju da ne prilazi bliže, zbog koga Mojsije nije mogao ni da podigne pogled, je postao čovek kome možemo da priđemo i gledamo ga u lice.
Onaj koji oprašta grehe i koji uvek kažnjava prestupnike, postao je čovek da bude kažnjen kao prestupnik da bi nama gresi bili oprošteni.
Onaj pred kim su se gore lomile i raspadale, došao je da bude slomljen zbog našeg greha.
Onaj koji je tako svet i pravedan da bi nas to usmrtilo kad bismo mu prišli, postao je čovek koji je na sebe uzeo grehe svih nas koji verujemo, i susreo se sa Božijom svetošću i pravdom koje su ga usmrtile.
Zar ovo nije najuzvišenija Božija objava ljudima? Zar nas ovo ne navodi na to da se srušimo na naša lica pred ovim Bogom, i slavimo ga u ljubavi i strahopoštovanju? Živimo u vremenu pandemije, virusa i zbunjenosti. Podsetimo se toga da je ovaj Bog došao i zbog grešnika koji žive u ovom svetu sada. Prenesimo im reči koje govore o ovoj veličanstvenoj Božijoj objavi. Sklonimo sve ove loše okolnosti sa strane, uživajmo, odmarajmo i divimo se Bogu koji nam je došao na ovakav način. Mogao je doći kao oluja, ali nije. Došao je kao zimski sneg, tiho, blago i polako.