Hinduista i hrišćanin su došli kod nas kući. Ovi ljudi nisu početak vica, već novi prijatelji – studenti iz Indije koji trenutno žive do nas. Pozvali smo ih na večeru. Jeli smo pileći birijani i kari toliko ljut da smo jedva disali, razmenili smo porodične priče i priče sa putovanja.
Takođe smo se molili. Molili smo se pre jela, zahvaljujući našem Gospodu, onome koji daje hleb svagdašnji, i molili smo se tokom našeg redovnog porodičnog slavljenja posle jela. Oni su proveli samo nekoliko sati u našoj kući, ali su otišli svesni naše ljubavi prema njima, i još važnije, prema našem Gospodu.
Iako se mnogi od nas redovno mole sa svojim suprugom i decom, nekada se uzdržavamo ove prakse kada imamo goste. Ako ovo radimo, propuštamo vrednu priliku. Bilo da nam prijatelji dođu na kafu, ili su sa nama ceo vikend, naše zajedničke molitve osvežavaju srca svetih i svedočanstvo su neobraćenima.
Zajednička molitva kao gostoprimstvo
Kada su naši gosti hrišćani, zajednička molitva bi trebalo da bude deo gostoprimstva koje nam Bog u više navrata zapoveda da ukazujemo (Rimljanima 12:13; Jevrejima 13:2; 1. Petrova 4:9). Propovednik i teolog iz 19. veka, Dž. V. Aleksander je napisao:
Možda smo dovoljno spremni da ukažemo našim gostima dobrodošlicu, da se postaramo za njihov smeštaj i osveženje, da im pokažemo lepote okruženja, i da pozovemo prijatelje radi njihove zabave; ali pored toga, imamo dužnost prema njihovim dušama.
Za naše verujuće goste, zajednička molitva proviđa dom daleko do doma. Oni nisu u mogućnosti da se mole sa svojim porodicama, pa ih pozovemo da se mole sa našom. U suprotnom, ništa ne može da bude manje gostoljubivo nego staranje za fizičke potrebe naših gostiju, dok ih nepromišljeno isključujemo sa izvora duhovne hrane.
Molitva pre jela je najverovatnije najočigledniji način zajedničke molitve sa gostima. Ovo je zasigurno bila praksa prvih vernika koji su „zajedno jeli radosnog i iskrenog srca“ (Dela 2:46), stoga je ni mi ne bi trebali zanemarivati. Sa kim god da večeramo, svaki put kada lomimo hleb, zahvaljujmo njegovom davaocu.
Zajednička molitva kao evangelizacija
Naše molitve predstavljaju ohrabrenje za verujuće goste i živu propoved za neverujuće. Isus se molio pre jela sa svoja dva učenika nakon vaskrsenja (Luka 24:30), a Pavle se molio pre jela na brodu sa 200 paganskih mornara (Dela 27:35-37). Kada se crkva u Delima apostolskim posvetila zajedničkom jelu i molitvi, “Gospod im je svakog dana pridodavao one koji su se spasavali” (Dela 2:47). Ko zna kakav će efekat naše iskreno priznavanje Boga imati na one sa kojima jedemo zajedno.
Takođe bi trebalo da pozivamo naše goste na naše redovno vreme porodične molitve. Ovo je jedinstvena prilika da navestimo evanđelje nevernima. Često u našim evangelizacionim razgovorima sa nehrišćanima, oni su ti koji diktiraju pravac diskusije: “Da li stvarno misliš da je homoseksualnost greh?”, „Šta je sa abortusom?“, „Da li si protiv kontrole rađanja?“, „Šta misliš o evoluciji, promeni klime i crkvenim pogledom na žene?“. Svako od ovih pitanja predstavlja važeći problem na koji Pismo ima značajan odgovor.
Međutim, ni jedno od njih nije najvažniji problem – odgovornost svakog ljudskog bića da se podredi trojedinom Bogu. U našim domovima i na molitvi, imamo jedinstvenu slobodu da postavimo pravac, da usmerimo naše goste na istinske prioritete hrišćanskog srca. Nakon što smo se postarali za telo naših prijatelja, nudimo im hleb za njihvovu dušu. Dok se molimo, navešćujemo našim gostima – i podsećamo sebe! – da je svako od nas duhovno biće koje je dužno da proslavlja Boga i pristupa mu samo kroz krv Hristovu.
Baš kao što su bez sumnje, molitve Stefana odzvanjale u ušima Pavla (Dela 7:58-60; 22:20), a onda molitve Pavla odzvanjale u ušima filipljanskog stražara (Dela 16:25, 30), svedočanstvo naših porodičnih molitvi može da vodi do spasenja mnogih. Jednoga dana možemo otkriti da gosti sa kojima smo nekada večerali, sede pored nas na velikoj svadbenoj gozbi Jagnjeta.
