Najveća sreća ljubavi

Obratite pažnju na završni deo ove rečenice: „jer mi smo udovi njegovog tela“. I ne zaboravite ono što je Pavle rekao dva stiha pre toga, naime, da je Hristos predao sebe za nas „da pred sebe postavi slavnu Crkvu“. Dakle, Pavle na dva različita načina objašnjava da je Hristos tražio svoju radost u potrazi za svetošću, lepotom i srećom svog naroda.

Zajednica između Hrista i njegove neveste je toliko bliska („jedno telo“) da je svako dobro koje je učinjeno njoj učinjeno njemu samom. Što znači da je jasna tvrdnja ovog teksta da je Gospod podstaknut da hrani, greje, posvećuje i očisti svoju nevestu zato što u tome on nalazi svoju radost.

Po nekim definicijama ovo ne može da bude ljubav. Ljubav, kažu, mora da bude oslobođena sopstvenih interesa – posebno hristolika ljubav, posebno ljubav pokazana na Golgoti. Nikada nisam zapazio da je takav pogled na ljubav u skladu sa ovim odlomkom iz Svetog pisma.

Pa ipak, ono što Hristos čini za svoju nevestu ovaj odlomak jasno naziva ljubavlju: „Muževi, volite svoje žene kao što je i Hristos zavoleo Crkvu . . .“ (Efescima 5:25). Zašto ne dozvolimo da nam ovaj tekst definiše ljubav, umesto da našu definiciju preuzimamo iz etike ili filozofije? Prema ovom tekstu, ljubav je traganje za Hristovom radošću u svetoj radosti voljene osobe.

Ne postoji način da se lični interes isključi iz ljubavi, jer lični interes nije isto što i sebičnost. Sebičnost traži svoju ličnu sreću na račun drugih.  

Hristolika ljubav teži za svojom srećom u sreći drugih – ne na njihov račun. Čak će postradati i umreti za voljenu osobu da bi njena radost bila ispunjena u životu i čistoti voljene osobe.

Tako nas je Hristos zavoleo, i tako nas poziva da volimo jedni druge.