Promena je Božije delo
Tim Čester
Danas gotovo svi, i to s pravom, naglašavaju kako je ono što je u Bibliji zapisano priča. Često se o izveštajima govori kao o priči o stvaranju, padu, iskupljenju i svršetku. To je prelazak iz tvorevine u novu tvorevinu.
Gde se u tu priču uklapa obraćenje? Ono pripada delu koji govori o otkupljenju.
Obraćenje, naravno, nije najvažnija tema priče – najvažnija je svrha za koju se ljudi obraćaju, što je ujedno i svrha za koju smo stvoreni! Kao što kaže Vestminstersko veroispovedanje, stvoreni smo da „proslavimo Boga i da u njemu zauvek uživamo.” Dolazi jedan novi svet u kojem ćemo zauvek vladati s Hristom i videćemo njegovo lice (Otk. 22,4).
Sa druge strane, obraćenje je osnovni element priče, jer bez njega ne možemo da budemo deo nove Božije tvorevine. Iz biblijske priče jasno se vidi da ćemo zauvek slaviti Boga u nebeskom gradu zato što nas je otkupio, spasio od vlasti tame i uveo nas u carstvo svog ljubljenog Sina. Nikada nećemo zaboraviti Božije odlučujuće, spasonosno delo koje je kroz Hristov krst i vaskrsenje učinio u našem životu.
Pošto istorija Izraela zauzima najveći deo biblijske priče, hteo bih da vam predstavim kratak sažetak koji pokazuje zašto je obraćenje njen osnovni element.
Istorija Izraela zapravo počinje s Adamom. Adam i Eva stvoreni su da Bogu daju slavu tako što će upravljati svetom (Post. 1,26-28). Trebalo je da budu njegovi zamenici u svetu koji je stvorio. Trebalo je da izvršavaju svoju vlast pod Božijom vladavinom tako što će verovati i biti poslušni Božijim nalozima. Međutim, pobunili su se protiv Božije vladavine, slaveći sebe, stvorenja, umesto da slavu i hvalu daju Stvoritelju. Zbog svoje neposlušnosti su umrli (Post. 2,17). Od trenutka kad su zgrešili bili su odvojeni od Boga i bila im je zagarantovana večna smrt ukoliko se ne pokaju.
Zbog toga što su zgrešili, Adamova i Evina najveća potreba bila je da se obrate. Nisu mogli da upravljaju svetom za Boga i prenose njegove blagoslove na zemlju jer nisu bili u ispravnom odnosu s njim.
Bog je, međutim, obećao ženi da će njeno potomstvo pobediti zmiju i zmijino potomstvo (Post. 3,15). Rana istorija čovečanstva pokazuje strašno zlo ljudskih bića. Sva ljudska bića ulaze u svet kao Adamovi sinovi i kćeri (Rim. 5,12-19) i zmijini potomci (Mt. 13:37-38; Jvn. 8,44; 1. Jvn. 5:19). Od Satanine vlasti biće spaseni samo oni koji iskuse Božiju spasonosnu milost. Kain je, na primer, pokazao na čijoj je strani kada je ubio pravednog Avelja (Post. 4,1-16).
Koliko su bile snažne sile zla? Do Nojevog vremena, na svetu je bilo samo osmoro pravednih! Ljudska bića bila su do srži zla, a Postanje 6,5 govori o sveprisutnosti greha. Zmijino potomstvo zavladalo je nad zemljom, ali Bog je pokazao svoju svetost i vlast uništivši grešnike potopom. Tako je nastao novi početak, ali nije bilo mnogo pomaka, jer ljudska srca nisu bila promenjena (Post. 8,21). Stanje u vreme vavilonske kule (Post. 11,1-9) pokazuje da nova tvorevina nije okrenula novi list. Svetom nisu upravljala ljudska bića koja vole Gospoda. Nova tvorevina nije imala novo srce.
Raspršivanje i osuda ljudskih bića u Vavilonu stoji nasuprot Božijem pozivu Avramu (Post. 12,1-3). Ponovo je postojao jedan čovek u zlom svetu. Ipak, ovog jednog čoveka Bog je pozvao i obećao mu blagoslov. Hanaan će biti kao novi Eden, a Avram na neki način novi Adam. Avramova deca biće Božija deca, a blagoslov dat Avramu vremenom će se proširiti na čitav svet. Ljudska bića upravljaće svetom pod Božijom vladavinom, baš kao što su Adam i Eva pozvani da čine.
Neverovatno je koliko vremena je trebalo da se priča dogodi. Obećanja nisu ispunjena gotovo dve hiljade godina! Knjiga Postanja govori o tome kako su obećana deca data Avramu, Isaku i Jakovu. Oni nisu nasledili zemlju Hanaan i nisu videli kako se blagoslov širi celom zemljom.
Od Izlaska do Ponovljenih zakona priča se nastavlja, te čitamo izveštaj o Izraelovom oslobođenju iz egipatskog ropstva (Izl. 1-15). Bog je sada ispunjavao obećanje o mnogoj deci – broj Izraelaca rastao je neverovatnom brzinom. Bog ih je oslobodio iz Egipta kako bi ih doveo u svojevrsni novi Eden, zemlju Hanaan. U toj zemlji Božija carska vlast biće nad njegovim narodom, a okolni narodi trebalo je da vide pravednost, mir i napredak naroda koji živi pod Božijom vladavinom. Međutim, naraštaj koji je otišao iz Egipta nikada nije stigao do te zemlje (Br. 14,20-38). Odbili su da veruju Božijem obećanju, čak i nakon što su videli veliko izbavljenje iz Egipta i Božija znamenja i čuda. Većina Izraelaca koja je izbavljena iz Egipta bila je tvrdoglava i jogunasta i nije zaista poznavala Gospoda (v. 1. Kor. 10,1-12; Jev. 3,7-4,11). Njihovim srcima bilo je potrebno da se obrežu – da se obrate – kako bi mogli da vole Gospoda i da ga se boje (Pon. zak. 30,6) i da ga se drže kao svog Gospoda i hodaju njegovim putevima.
Deca koja su došla nakon naraštaja iz pustinje uspela su u onome u čemu je prethodna generacija podbacila. Isus Navin i Izrael verovali su Bogu i slušali ga, tako nasledivši zemlju Hanaan koja je obećana Avramu (Isus N. 21,45; 23,14). Sada je Izrael mogao da živi u svom novom Edenu i pokaže lepotu i slavu života pod Jahveom. Međutim, u jabuci je još uvek bio crv. Izraelova poslušnost Bogu bila je kratkog veka. Po onome što piše u Knjizi o Sudijama, Izraelci nisu postali blagoslov za narode, već su ih podražavali. Vratili su se paganskim putevima. Bog bi ih uvek izbavio kada bi se pokajali, ali njihova srca su ipak ostala nepromenjena, jer su se stalno vraćali svom grehu.
Šta je Izrael trebalo da radi? Prošlo je gotovo hiljadu godina od obećanja Avramu. Izrael je imao veliku populaciju i živeo je u obećanoj zemlji, ali obećanja blagoslova na nivou čitavog sveta nisu bila ni blizu ispunjenja. Izraelci su želeli cara, ubeđeni da će ih on izbaviti od neprijatelja, baš kao što su činili carevi okolnih naroda (1. Sam. 8,5). Kada je Saul krunisan, i on je je na neki način, kao Avram, bio novi Adam kojeg je Bog postavio da vlada nad Izraelom za njegovu slavu. Ali Saul se, kao i Adam, pobunio protiv Boga, pa je sklonjen s carskog trona (1. Sam. 13,13, 15,22-23). Gospodnja vlast nad Izraelom nije se ostvarila tokom Saulove vladavine. Bog je zatim pomazao Davida za cara. Za razliku od Saula, David je bio čovek po Božijem srcu i vladao je narodom za Božiju slavu (1. Sam. 13,14). Međutim, Davidova preljuba sa Vitsavejom i Urijino ubistvo bili su znak da on neće biti prenosilac Božijeg blagoslova po čitavom svetu (2. Sam. 11).
Kada je na vlast došao Solomon, činilo se da je raj nove tvorevine iza ugla (1. Car. 2,13-46). Njegovu vladavinu odlikovao je mir, a on je podigao Gospodu veličanstven hram (2. Car. 3-10). Solomon je mudro i isprva bogobojazno vladao narodom, ali se okrenuo od Gospoda i okrenuo idolopoklonstvu (1. Car. 11). Zbog toga je carstvo podeljeno nadvoje: na Izrael na severu i Judu na jugu (1. Car. 12). Zatim je narod zapao duboko u greh, a na kraju su Asirci odveli Izrael u ropstvo 722. pre Hrista. (2. Car. 17,6-23, 24,10-25,26). Prošlo je skoro hiljadu petsto godina od poziva upućenog Avramu. Obećanja zemlje, potomstva i blagoslova nisu bila ni blizu ispunjenja. Izrael više nije bio u svojoj zemlji, već u izgnanstvu. Umesto da bude blagoslov čitavom svetu, Izrael se saobrazio sa svetom.
Zašto je Izrael bio u izgnanstvu? U čemu je bio problem? Proroci više puta ponavljaju da se Izrael našao u izgnanstvu zbog greha (npr. Is. 42,24-25; 50,1; 58,1; 59,2, 12; 64,5). U Isaiji, Bog obećava novo izgnanstvo i novu tvorevinu. Međutim, novo izgnanstvo i nova tvorevina doći će samo kroz oproštenje greha (Is. 43,25; 44,22), a to oproštenje biće ostvareno kroz smrt Božijeg sluge.
Jeremija naučava iste ove istine. Izraelu je bilo potrebno obrezano srce (Jer. 4,4; 9,25). Drugim rečima, bila im je potrebna obnova i oproštenje. Jeremija prorokuje o tome da dolazi novi savez u kojem će Gospod svoj zakon zapisati na srcima ljudi, što će im omogućiti da mu budu poslušni (Jer. 31,31-34). Na sličan način, Jezekilj se raduje danu kada će Gospod očistiti svoj narod od greha, uklonivši njihova kamena srca dajući im srca od mesa (Jez. 36,25-27). Njihova promenjena srca bila bi rezultat dela Svetog Duha, a posledica toga biće da će hodati Božijim putevima i izvršavati njegove zapovesti.
Izrael se vratio iz izgnanstva 536. godine pre Hrista, ali velika obećanja koja su dali proroci nisu bila u potpunosti ostvarena. Izrael se mučio u danima Ageja, Zaharije, Ezre i Nemije i Malahije. Obećano delo Duha još uvek se nije dogodilo. Čekali su cara. Čekali su dolazak nove tvorevine.
Istorija Izraela otkriva da se ne može biti deo nove tvorevine i novog izlaska bez oproštenja greha i obrezanog srca. Obećanja data Avramu nisu ostvarena zbog Izraelovog greha i pobune. Istoriju tog naroda odlikuje uvek nova neposlušnost i odbijanje da čine Božiju volju. Izraelu je očajnički bilo potrebno oproštenje greha, a Isaija uči da će takvo oproštenje doći kroz slugu stradalnika iz 53. glave. Međutim, Izraelu je bilo potrebno i nadprirodno delo Svetog Duha kako bi se spasio; bilo mu je potrebno obraćenje. Obraćenje je osnovni element priče o Izraelu, jer blagoslovi obećani Izraelu i ostatku sveta ne bi im pripadali bez njega.
