Dnevno čitanje

Poslednja gozba duše

Bog nije ravnodušan prema skrušenoj čežnji duše. On dolazi i skida teret greha, a naša srca ispunjava radošću i zahvalnošću: „I ti promeni plač moj na radost, skide s mene vreću, opasa me veseljem. Zato će ti pevati slava moja i neće umuknuti; Gospode, Bože moj! doveka ću te hvaliti“ (Psalam 30:11-12).

Naša radost se ne javlja samo kada se okrećemo iza sebe u zahvalnosti. Ona se takođe javlja kada unapred gledamo u nadi: „Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga; jer ću ga još slaviti, Spasitelja mog i Boga mog. Klonula je u meni duša zato što te pominjem u zemlji jordanskoj, na Ermonu, na gori maloj“ (Psalam 42:5-6). „Čekam Gospoda; čeka duša moja; uzdam se u reč njegovu“ (Psalam 130:5).

Na kraju krajeva, srce ne čezne za nekim od Božijih dobrih darova, već za samim Bogom. Najveći praznik za dušu je da ga vidi, upozna i bude u njegovom prisustvu. Posle ovoga potraga prestaje. Reči nisu dovoljne. To nazivamo zadovoljstvom, radošću, uživanjem. Međutim, ovo su slabi opisi tog neizrecivog iskustva: „Za jedno samo molim Gospoda, samo to ištem, da živim u domu Gospodnjem sve dane života svog, da gledam krasotu Gospodnju i ranim u crkvu njegovu“ (Psalam 27:4). „Pokazaćeš mi put životni: obilje je radosti pred licem tvojim, uteha u desnici tvojoj doveka“ (Psalam 16:11). „Teši se Gospodom i učiniće ti šta ti srce želi“ (Psalam 37:4).