Pravda će biti zadovoljena
Svima nam je neko nekad učinio nešto nažao. Većinu nas neko je duboko ranio, a nikada se nije izvinio niti pokušao da ispravi počinjenu grešku.
Šta nas je sprečilo da oprostitmo uvredu i zaboravitmo patnju koju smo osetili zbog nje? Uverenje, i to opravdano uverenje, da se pravda mora zadovoljiti, da će se moralna struktura sveta raspasti ako ljudi mogu neometano da prolaze kroz život radeći grozne stvari i varajući sve oko sebe.
Zbog toga ne možemo da oprostimo i ostavimo se pamćenja zla. Ali smeta nam još nešto – naš sopstveni greh. I sa njim moramo da se uhvatimo u koštac.
Ako prosto pustimo da se stvari odvijaju tako kako se odvijaju, to znači da dopuštamo da se pravda ne izvrši. A to ne smemo da radimo.
Zato postajemo ljutiti; puštamo da nam se u glavi odvija film pun događaja i reči koji su nas povredili, osećajući: Ovo nije smelo da se desi; nikako nije smelo da se desi, to je bilo nepravedno; to jeste nepravedno! Kako ona može da bude srećna kad sam ja toliko nesrećan? To je toliko nepravedno. Strašno nepravedno. Ne prestajemo tako da mislimo i u nama raste gorčina, i zatruje sve. Zato nam je Bog dao ove reči u Rimljanima12:19. Da skine teret sa nas.
“Ne svetite se sami, dragi moji, nego ostavite mesta Božijem gnevu.”
Kako to da razumemo?
Spustiti teret ljutnje, prekinuti naviku da hranimo svoj bol prisećanjem kako nam je učinjena nepravda – ostaviti sve to – ne znači da nam nije nanesena velika nepravda. Jer jeste.
A ne znači ni da nema pravde. Ne znači da nećemo biti osvećeni. Ne znači da su se krivci izvukli. Jer nisu.
Kada mi spustmo teret osvete, Bog će ga podići. Ovo nije neki pronicljiv način da se ipak osvetimo, nego je potrebno da predamo osvetu onome kome osveta pripada – Bogu. “Moja je osveta”, poručuje Bog. Vi se ostavite osvete, a ja ću je preuzeti. Ja ću zadovoljiti pravdu.
Kakvo veliko olakšanje. Ja ne moram da nosim teret osvete; zato osećam da opet mogu da dišem duboko i slobodno, možda prvi put posle nekoliko decenija. Da sam najzad oslobođen da opet volim.