Rast u zrelosti

Jedna od stvari koja je zajednička većini dece je želja da odrastu. Jedva čekaju da porastu i da iskuse život sa gledišta nekoga ko je prerastao detinjstvo. Bilo da to podrazumeva polazak u školu ili dobijanje vozačke dozvole, privilegije i prilike koje prate zrelost navode decu da streme odrastanju.
I odrasli čekaju da deca odrastu. Kada se ne razvijaju i ne sazrevaju, to nije normalno i zabrinjava nas.
Pismo ohrabruje takve želje i očekivanja kod vernika. Petar piše: „Kao novorođena deca treba da želite duhovno, pravo mleko, da njim uzrastete za spasenje“ (1. Pet. 2:2). On nam nalaže da želimo ono što će omogućiti naš duhovni rast („mleko Božje reči“; Novi savremeni prevod) kako bismo sazreli do spasenja koje nam u Hristu pripada. Slično tome, kod pisca Poslanice Jevrejima možemo uočiti frustraciju zbog neispunjenih očekivanja. On nežno kori čitaoce zbog njihove duhovne nezrelosti:

„Imali bismo o tom mnogo da govorimo, što je teško protumačiti, jer ste postali tupi za slušanje. Trebalo bi, naime, da ste po vremenu učitelji, vama je međutim opet potrebno da vas ko uči početnim osnovama Božjih reči, i postali ste takvi da vam je potrebno mleko a ne čvrsta hrana“ (Jev. 5:11–12).

Pošto Jevreji nisu sazreli onako kako je trebalo, nisu bili u stanju ni da prime dalja uputstva koja bi im bila od koristi. Ipak, pisac Poslanice Jevrejima ne napušta čitaoce zbog njihove duhovne nezrelosti, već ukazuje na njihovu krivicu i podstiče ih da rastu. Glavni razlog zbog kog je imao teškoća da im objasni šta podrazumeva Hristov položaj Prvosveštenika (o čemu je pisao u odlomku 4:14–5:10) nije sama tema o kojoj piše, već to što su „tupi za slušanje“. Reč koju prevodimo kao „tupi“ označava lenjost ili nemar i ukazuje na stanje za koje smo sami krivi. Jevreji su preko volje slušali Božju Reč.
Međutim, primaoci Poslanice nisu samo optuženi za svoje nezrelo duhovno stanje – oni su i pozvani da ga ostave za sobom i da „napreduju prema zrelosti“ (6:1, Novi savremeni prevod) tako što će graditi na temelju koji je već položen u njihovom životu putem pokajanja i vere. Kao i Jevreji, svaki hrišćanin, bez obzira na godine, iskustvo ili okolnosti, dužan je da raste duhovno.

Obličje duhovne zrelosti
Reč koja je u Jevrejima 6:1 prevedena kao „zrelost“ pripada porodici reči koje se na drugim mestima prevode kao „potpunost“ ili „savršenstvo.“ Ona označava celinu ili potpunu razvijenost. Dakle, „napredovanje prema zrelosti“ podrazumeva odrastanje u potpunog i do kraja razvijenog Hristovog učenika. To znači postajati sve više nalik Hristu po razmišljanju, moralnom karakteru i posvećenosti Bogu.

Efescima 4:13-15 duhovnu zrelost opisuje kao nešto što se gradi:
do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta, da ne budemo više nejaki koje ljulja i nosi svaki vetar nauke koja ljudskom prevarom i lukavstvom dovodi do zabludnog lukavstva. Nego držeći se istine mi treba u ljubavi da uzrastemo u svemu – do njega, koji je glava, Hristos.
Zreli hrišćani su oni čiji je život obeležen takvom postojanošću da ih učenja i običaji koji se protive Božjoj Reči ne mogu lako zavesti. Baš naprotiv, zreli vernici „uzrastaju u svemu“ do Hrista.

Kako duhovno sazrevamo
Kao u telesnom, i u duhovnom životu posle rađanja sledi rast. To jeste normalno, ali se ne odigrava nužno automatski. Bog je svom narodu dao posebna oruđa za dostizanje duhovne zrelosti. Vestminstersko ispovedanje vere ih kratko opisuje ovako::
Ovoj katoličkoj vidljivoj Crkvi Hristos je dao službu, reč i propise Božje, radi okupljanja i usavršavanja svetih, u ovom životu, do kraja sveta: On ih, svojim prisustvom i Duhom, u skladu sa svojim obećanjem, čini delotvornima. (Vestminstersko ispovedanje 25.3)
Bog je omogućio sredstva blagodati i za „okupljanje“ (obraćenje) i za „usavršavanje“ (sazrevanje) svog naroda. Sredstva koja je Bog dao svom narodu za stvaranje vere namenjena su i rastu u veri. Kad Pismo hrabri vernike da napreduju u hrišćanskom životu, ono ne nagoveštava da bismo mogli da prerastemo potrebu za ovim sredstvima. Štaviše, sve dok ih verno koristimo, dobijamo snagu da jačamo i produbljujemo naš odnos sa Hristom.
​
Reč
Isus se molio Ocu: „Posveti ih u istini; tvoja reč je istina“ (Jov. 17:17). Sveto pismo je zapisana Božja Reč i bez njega ne možemo imati spasonosno znanje o Bogu niti možemo rasti u našem odnosu s Njim. Apostol Pavle kaže da nam je Bog dao Pismo na našu korist, da bi nas poučavalo, korilo, popravljalo i odgajalo u pravednosti, tako da „Božji čovek bude savršen, pirpravljen za svako dobro delo“ (2. Tim. 3:16–17). Da bi rastao u zrelosti, hrišćanin mora da raste u razumevanju Pisma i u pokoravanju Pismu.
Površno poznavanje Biblije nije dovoljno, baš kao što je Isus jasno rekao na kraju svoje Besede na gori, kad je kuću koja je izgrađena na steni i koja odoleva olujama uporedio s kućom sazidanom na pesku, koju oluje ruše. Kuća na pesku predstavlja čoveka koji čuje Hristovu Reč, ali joj se ne pokorava. Njegovom životu nedostaje stabilnost. Kuća na steni se odnosi na mudrog čoveka koji čuje Isusovo učenje, ali ga i izvršava. Njegov život karakteriše zrelost koja stoji čvrsto u životnim iskušenjima. Bog je osmislio svoju Reč da bi nas oblikovao dok je čitamo (Rim. 10:17; Otk. 1:3), dok se molimo i pamtimo je (Is. N. 1:8; Psalmi 1:1–3; 119:11) i naročito dok je verno propovedamo (2. Tim. 4:1–5).

Molitva
Zahvaljujući molitvi imamo pristup samom Božjem prestolu, jer mu prilazimo u Isusu Hristu i Njegovim posredstvom. Zapoveđeno nam je da se molimo (1. Sol. 5:17), rečeno da se neke stvari jednostavno neće desiti bez molitve (Mk. 9:29) i dato nam je uputstvo kako da se molimo (Mt. 6:5–13; Lk. 11:1– 4). Molitvom razvijamo prisnost s Bogom dok mu otvaramo srce s uverenjem da On preko Hrista, našeg Prvosveštenika, saoseća s nama i da će nam pružiti pomoć i smilovati se na nas u teškim trenucima (Jev. 4:14–16).
Molitva nam pomaže da ojačamo veru ne samo kad vidimo da Gospod, dok se molimo, ispunjava svoju Reč, već i onda kad ne dobijemo dobre stvari koje od njega tražimo. Apostol Pavle je upravo zahvaljujući tome što Gospod nije uslišio njegovu molitvu naučio da je dovoljna Božja milost, koja pokazuje Njegovu silu u našoj slabosti. Tako je Pavle sazreo toliko da je mogao da kaže: „Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan“ (2. Kor. 12:8–10).

Svete tajne
​Svete tajne su nam takođe date da bi u Božjem narodu ojačale veru. Krštenje označava naše zajedništvo sa Hristom u Njegovoj smrti i vaskrsenju, kao i našu sjedinjenost s Njim u oproštenju greha (Rim. 6:1–11). Pričest treba da ojača našu veru, jer vernici njene elemente vide kao simbol stvarnosti koju prestavljaju. Verom oni „duhovno primaju i hrane se Hristom raspetim i svime što su Njegovom smrću zadobili“ (Drugo Londonsko baptističko ispovedanje 30.7).
Pokoravanje ovim datim propisima čini da vera putem poslušnosti jača i da osoba i delo Isusa Hrista stalno budu pred hrišćanima.

Crkva
Potrebna je crkva da bi se odgajio jedan hrišćanin, a vernici koji misle da mogu sami da održavaju duhovno zdravlje i da rastu bez pokoravanja crkvi naivni su i u opasnosti. Hristos je dao darove crkvi – uključujući tu i pastore-učitelje – „da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristova tela“ (Ef. 4:11–12). U duhovnom rastu postoji dimenzija zajedništva koja naglašava međusobnu zavisnost braće i sestara koji zajedno slede Hrista. Bog je stvorio individualne hrišćane da zajedno funkcionišu kao udovi u lokalnom telu vernika. (Rim. 12:5; 1. Kor. 12:12–31). Ako je vaš cilj duhovna zrelost, jednostavno ne možete da zanemarite jedinstvo sa dobro uređenom, biblijski vernom crkvom.

Nastojanje
Kao iskusni apostol, Pavle piše da je njegov cilj da upozna Hrista
i silu njegovoga vaskrsenja, i učešće u njegovim stradanjima, saobražavajući se njegovoj smrti… Ne kao da sam već uhvatio ili da sam već došao do savršenstva, nego nastojim – ne bih li uhvatio, pošto je i mene Hristos uhvatio. Braćo, ja još ne mislim da sam uhvatio, ali jedno stoji: zaboravljam što je za mnom, a pružam se za onim što je preda mnom, trčim prema cilju za nagradom na koju nas Bog u Hristu Isusu gore poziva. (Fil. 3:10–14)
Ovo su reči zrelog vernika koji je rešen da nastavi da raste. Zato svom svedočanstvu prikladno dodaje ovaj podstrek: „Koji smo, dakle, savršeni, mislimo ovo“ (stih 15a).