Razmišljanje o snazi i slabosti

Dve crkve iz Otkrivenja koje nemaju ni jednu pozitivnu osobinu su upravo one dve koje spolja izgledaju najimpresivnije – crkve u Sardu i Laodikiji. A dve crkve koje nemaju ni jednu negativnu osobinu su one dve koje su najviše zlostavljane i nemoćne – crkve u Smirni i Filadelfiji. Najjače crkve imaju najviše slabosti, a najslabije crkve imaju najviše snage.
Ili bar na neki način.
Mi kao hrišćani znamo da je slabost dobra. Ali, Biblija ni snagu uvek ne kudi. Pa kako ćemo onda? Da li da pokušavamo da rastemo, sazrevamo i raspirujemo darove koji su nam dati? Ili treba da se hvalimo svim svojim ograničenjima i neuspesima?
Ako ćemo iskreno, svi želimo da budemo jaki – ne svi u istim oblastima, ali svi u nekim oblastima. Voleli bismo da smo mršaviji i atraktivniji ili jači i mišićaviji. Voleli bismo da budemo pametniji, više sportski tip, više muzikalni, uspešnji na poslu, da imamo bolju decu, bolje ocene, da više zarađujemo, da imamo veću kuću i noviji auto ili barem bolji parking ispred crkve. Voleli bismo da imamo veći uticaj, kontrolu i više sledbenika. U nekim, ili u svim ovim oblastima, svako od nas želi da bude jak, ili barem jači nego što je sada.
Ali, kao što znamo, Biblija kaže da je slabost uzvišenija nego snaga.

Matej 5:3 „Blago siromašnima duhom, jer njihovo je Carstvo nebesko.“
2.Korinćanima 11:30 „Ako treba da se hvalim, hvaliću se svojim slabostima.“
2.Korinćanima 12:9 „A on mi reče: ‛Dosta ti je moja milost, jer sila se usavršava slabošću.’ Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima, da se u meni nastani Hristova sila.“

Dakle, izgleda da treba da preferiramo slabost, a ne snagu. To je sigurno tačno, ali postoji mogućnost i da nas takva misao odvede na stranputicu. Božija snaga se savršeno pokazuje u našoj slabosti, ali nije uvek bolje biti ružan nego lep, siromašan nego bogat, niti je bolje biti glup nego pametan, niti je raspadnuto bolje nego čvrsto, niti je krhko bolje nego snažno, nije ni uvek bolje biti mučen nego vladati, niti je bolje nemati darova nego ih imati puno.
Pošto Biblija preferira slabost u odnosu na snagu, i mi smo na kušnji.  i manje uspešni, onda bi crkva dostigla puninu svoje slave.

Dakle, pitanje koje postavljam sebi jeste: “Zašto Biblija preferira slabost u odnosu na snagu, i na koji način?“

Za početak, slabost koja se u Bibliji pohvaljuje je, pre svega, duhovna slabost. Pod duhovnom slabošću ne mislim da smo duhovno slabi, nego da smo poniznog uma, slomljenog srca i siromašni duhom. To je samo po sebi dobra vrsta slabosti – biti prazan sebe, ponizan, krotak i prezirati svoju grešnost.

Štaviše, slabost je bolja nego snaga jer je iskušenje da ostavimo Gospoda veće kad smo jaki, a prilika da se oslonimo na Boga je očiglednija kad smo slabi. Na primer, ja ne mislim da je zlo biti bogat. Moguće je biti bogat i darežljiv. Biblija nas ne uči da je bogat jednako zao. Ali Biblija nas uči, i to Isus više nego ostali, da u bogatstvu leži velika opasnost. Usuđujem se da kažem da je više onih koji su se obogatili otišlo u pakao, nego onih koji su osiromašili. To nije zato što je bogatstvo zlo, nego zato što je biti na poziciji snage duhovno opasno.

Opasnost u novcu je opasnost od snage. Iskušenje za nekoga ko je jak – bilo finansijski, akademski, muzički, atletski ili umetnički – jeste da se oslanja na sebe, a ne na Boga. Koliko god da želimo da budemo jaki, obično smo otvoreniji da činimo duhovno dobro kad smo slabi.
Snaga nije problem. Traženje snage na pogrešnim mestima je problem.

Isus i ceo Novi zavet neprestano govore o našoj želji za pobedom, osvetom, vlasti i autoritetom, uspehom i izdržljivošću. Nismo mi Budisti; ne znači da su želje same po sebi loše. Problem je što mi te stvari tražimo – pobedu, autoritet, uspeh – na pogrešnim mestima. Želimo snagu i razmišljamo o novcu, položaju i veličini, a Bog želi da razmišljamo o veri, nadi i ljubavi.
Snaga je dobra, ali za hrišćanina snaga se nalazi u slabosti, kad smo očajni sami zbog sebe, a ne kad aplaudiramo sami sebi. Patnja je zato jedan od glavnih načina kako nas Bog vodi do duhovnog uspeha.

Tako Bog koristi neuspehe da nas dovede do nade, a smrt da nam da život. Savršen primer svega toga nalazimo u Jevrejima 11:32-34:
I šta još da kažem? Ne bi mi, naime, dosta bilo vremena kad bih stao pričati o Gedeonu, Varaku, Samsonu, Jeftaju, Davidu i Samuilu i prorocima, koji verom pobediše carstva, izvršiše pravednost, postigoše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, izbegoše oštricu mača, od slabosti se okrepiše, u boju ojačaše, tuđinske vojske nagnaše u bekstvo.
​
Ti ljudi nisu heroji zato što su bežali, bili pasivni i nekompetentni. Oni su pobedili carstva i zatvorili usta lavovima i porazili neprijateljske vojske. To je bilo Božije delo. On je okrenuo njihovu slabost u snagu. To svi želimo da imamo, i slabost i snagu istovremeno, u ispravnom redosledu.