Roditelji, obratite pažnju na uobičajene duhovne navike kod dece koja uspevaju kada odrastu

Roditelji, ne tumačite biblijsku poslovicu „nauči dete“ kao obećanje, pretpostavljajući da ako kao roditelji sve uradite kako treba, vaše dete će ispasti dobro. Poslovice su uopštene istine, ne posebna obećanja. Uostalom, kada uzmemo u obzir sveobuhvatan kontekst Biblije, videćemo koliko je kontraproduktivno pokušavati da naučimo decu da se pouzdaju u Boga ako iz našeg primera vide da se mi pouzdajemo u naše vaspitanje.

Međutim, iako nadu za našu decu oslonimo na Boga, a ne naše vaspitanje, uvidećemo kako nas ova poslovica uči da vaspitanje naše dece shvatimo ozbiljno – takođe, kako ih usmeravamo i kako se brinemo o njima. A u tu brigu i usmeravanje je delimočno uključen uticaj porodične kulture.

Novo proučavanje LifeWay Research-a, koje je urađeno od strane LifeWay Kids, ispitalo je 2000 protestanata i pripadnika slobodnih crkava koji idu u crkvu najmanje jednom mesečno i imaju odraslu decu u uzrastu od 18 do 30 godina. Cilj ovog projekta bio je da se otkrije koje zajedničke navike roditeljstva su prisutne u porodicama u kojima su mladi ostali verni. Šta je uticalo na njihov moralni i duhovni razvoj? Koji činioci su se isticali?

Očekivali biste da bi porodično vreme slavljenja Boga igralo glavnu ulogu, ili bi to bio jednostavni običaj zajedničkog ručanja. Možda biste očekivali da deca koja idu u hrišćansku školu jesu sklonija da slede Hrista od dece koja idu u državnu. Svako ima svoje mišljenje o tome koje navike su korisne za decu.
​
Istraživanje (sada sadržano u knjizi „Nothing Less“) ukazuje da deca koja su ostala verna kao odrasla (izjašnjavaju se kao hrišćani, govore drugima o svojoj veri, ostaju u crkvi, čitaju Bibliju, i tako dalje), odrastala su u domovima gde su određene navike bile prisutne.

Čitanje Biblije
Najvažniji činilac je bilo čitanje Biblije. Deca koja su tokom odrastanja redovno čitala Bibliju su češće posedovala posvećeni duhovni život kao odrasli. Ova statistika me ne iznenađuje. Božija Reč je moćna. Biblija predstavlja veliku priču našeg sveta, pomaže nam da razumemo naše živote i donesemo odluke u okviru biblijskog svetonazora. Čitanje Biblije je stalni podsetnik da živimo kao Božiji sledbenici. Naš Car je rekao. On vlada nad nama. Mi želimo da hodamo njegovim putevima.

Molitva i služba
Blisko slede još dva činioca: molitva i služba u crkvi. Navika moljenja nije precizirala da li se radi o ličnoj ili zajedničkoj molitvi, pre obroka ili pre spavanja, ili ujutru. Ali, molitva je bila prisutna.

Obratite pažnju da je činilac vezan za crkvu služba,  ne samo prisutnost. Nije samo to da su roditelji vodili svoju decu u crkvu (gde ih je „profesionalno sveštenstvo“ moglo hraniti duhovno), već da su i deca bila deo crkve i bila uključena kroz služenje. Navika služenja drugima u crkvi i društvu je verovatno izgradila ove mlade ljude tako što ih je sačuvala od toga da poistovete sebe kao one koji idu u crkvu kao „potrošači,“ već, umesto toga, kao one koji doprinose izgradnji Božijeg naroda. Na ovoj listi se nalaze i mala, crkvena misijska putovanja koja su još jedan pokazatelj moći aktivnog služenja.

Pevanje hrišćanskih pesama
Ono što vas može iznenaditi je to koliko se visoko na listi nalazi ovaj činilac: slušanje pretežno hrišćanske muzike. Hrišćanska moderna muzika danas prima oštre kritike, često zbog toga što je više inspirativna nego teološka (iako verujem da ovaj stereotip nije tačan preko granice). Ipak, ne treba da zanemarimo istinu koja stoji iza Augustinove drevne izjave da treba da pevamo istinu našim srcima.

Kada pevamo zajedno kao crkva i kada sami slavimo Boga, ili pevamo pesme koje učvršćuju našu veru, mi osnažujemo lepotu naše vere. (Takođe je vredno da se spomene da slušanje pretežno sekularne muzike, koje se nalazi niže na listi, jeste činilac koji je negativno uticao na duhovni život pojedinca.)

Kultura, ne programi
Tokom decenija, mnogi hrišćani su pretpostavili da su određeni crkveni programi ključni činioci u duhovnim razvoju dece: izleti tipa biblijske škole, omladinske grupne aktivnosti, nedeljna škola, i tako dalje. Međutim, istraživanje je pokazalo da ovi programi ostvaruju uticaj kada su povezani sa doslednim navikama molitve, čitanja Biblije, slavljenja i služenja. U pitanju je kultura porodice i crkve, i ona uključuje decu i mlade u duhovne navike, a ne način na koji se to postiže.

Takođe, primetan je uticaj primer roditelja u čitanju Biblije, učestvovanja u projektima služenja, govorenja o njihovoj veri, i traženja oproštenja nakon greha. Drugim rečima, što više se prikazuje hrišćanski život koji je put pokajanja i radosti, to će više biti verovatno da deca ostanu verna.

Moć oponašanja i okruženje
Istraživanje ne treba pogrešno da se koristi na način koji će posmatrati decu kao „čista platna“. Ne postoji savršena formula vaspitanja, i kao što sam već spomenuo, niko ne bi trebalo da pretpostavlja da postoji pouzdana formula ili metoda koja će rezultirati vernom decom. Nemojte da precenjujete svoju moć. Duh Sveti spašava, ne vi.
Međutim, isto tako, ne potcenjujte moć Duha da radi kroz okruženje koje stvarate za vaš dom. Knjiga „Nothing Less“ pokazuje da postoji moć u vernom, hrišćanskom oponašanju. Više je verovatno da će se deca kajati ili tražiti oproštenje kada vide svoje roditelje da rade isto, i kada su iskusili milost kroz ljudske odnose. Deca su sklonija da teže ka vernom hrišćanstvu kadavide primer radosnog služenja kao vrline u svom domu.

Kakvu vrstu kulture želimo u našim domovima i crkvama?
Kakav prostor stvaramo u cilju da naša deca uspeju?
Kako ukorenjujemo naše porodice u Božijoj Reči?
Kakav primer molitve i pokajanja dajemo?
Kako vernost izgleda u našem domu?
Koje pesme se nalaze u našim srcima i ustima?
Kako ispunjavamo veliko poslanje?

Postavimo ova pitanja i molimo Boga da radi u nama i kroz nas, na njegovu slavu i za dobro naših porodica.