Dnevno čitanje

Senke i potoci

Bog se raduje delima stvaranja jer ona nas svojim postojanjem upućuju na nešto što je izvan njih – na samog Boga. On je i naumio da se zadivimo i da osećamo strahopoštovanje gledajući delo stvaranja. Ali ne zbog onoga što je stvoreno. Kad vidimo ono što je stvorio, on hoće da  kažemo: „Ako je delo njegovih prstiju (samo prstiju, Psalam 8:3), stvoreno sa toliko mudrosti, moćno, grandiozno, veličanstveno i lepo, kakav mora da je sam Bog?”

Sve stvoreno je samo naličje njegove slave, kao da je prikazuje nejasno, kroz zamagljeno staklo. Kako li će to biti kad ugledamo samog Stvoritelja! Ne samo njegova dela! Milijarde galaksija ne mogu usrećiti ljudsku dušu. Bog, i samo Bog, može dokraja ispuniti ljudsku dušu.

Evo kako je to izrazio  Američki teolog iz 18. veka, Džonatan Edvards (Jonathan Edwards):

Uživanje u Bogu je jedina sreća koja potpuno zadovoljava našu dušu. Otići u nebo i potpuno uživati u Bogu mnogo je bolje od najbolje moguće pogodnosti na zemlji… Ovde su senke, a Bog je prava stvarnost, Ovde su neki rasuti zraci, a  Bog je sunce. Ovde su potoci, a Bog je okean.

Zato se pri kraju Psalma 104, stihovi 31-34 usredsređuju na Boga. I na kraju ovog odeljka stihovi 33 i 34 kažu:

„Dok sam živ GOSPODU ću pevati, psalme mu pevati sve dok me bude…U GOSPODU ću se radovati.”

Na kraju neće biti mora ni planina, kanjona ni vodenih paukova, oblaka ni velikih galaksija, toliko čudesnih da nas ostavljaju bez daha i ispunjavaju nas rečima večne hvale. Na kraju će biti Bog lično.