Smisao stradanja

Ne biramo stradanje samo zato što nam je tako rečeno, već zato što onaj koji nam je to rekao opisuje stradanje kao put do večne radosti.

On nas poziva na poslušnost stradanja ne da bismo dokazali snagu svoje posvećenosti dužnosti, da bi otkrio energičnost naše moralne odlučnosti niti da dokaže visinu naše tolerancije na bol, već da pokaže, u detinjoj veri, beskrajnu dragocenost njegovih svedovoljnih obećanja— svedovoljnu veličinu i lepotu njegove slave kao ispunjenja svih njih.

Mojsije „je izabrao radije da strada zajedno sa narodom Božijim nego da kratkotrajno uživa u grehu,…imao je, naime, u vidu uzvraćanje nagradom“ (Jevrejima 11:25-26). Dakle, Boga milosti je proslavila njegova poslušnost, a ne njegova odluka da postrada. 

To je suština hrišćanskog hedonizma. U traganju za radošću kroz stradanje veličamo svedovoljnu vrednost izvora naše radosti. Sam Bog svetli kao svetlost na kraju tunela bola.

Ako ne prenesemo da je on cilj i temelj naše radosti u stradanjima, onda će sam smisao našeg stradanja biti izgubljen.

Smisao je sledeći: Bog je dobitak. Bog je dobitak. Bog je dobitak.

Glavni cilj čoveka jeste da proslavi Boga. Veća je istina u stradanjima nego igde drugde da se Bog najviše proslavlja u nama kada smo najzadovoljniji u njemu.