Šta je Božija volja za tebe dok čekaš?

U službi često ima trenutaka kada te neka biblijska vizija podstiče da ideš napred, a Bog te poziva da čekaš. Čekanje ume da postane obeshrabrujuće i teško. Kako izgleda aktivno čekati, učestvovati u onome što Bog radi, a ne opirati se čekanju? Predložiću vam par stvari.

Seti se da nisi sam
Dok čekaš, ponavljaj sebi da nisi jedini. Podseti se da si deo velike skupine ljudi koja je pozvana da čeka. Razmišljaj o biblijskoj priči. Avram je čekao mnogo godina kako bi dobio obećanog sina. Izrael je 420 godina čekao na izbavljenje iz Egipta, a posle još 40 godina kako bi ušli u zemlju koju im je Bog obećao. Božiji narod je generacijama čekao Mesiju, a crkva sada čeka njegov ponovni dolazak. Ceo svet se muči dok čeka da na kraju bude sve novo kao što je Bog obećao. U službi je od suštinske važnosti razumeti da čekanje ne znači prekidanje Božijeg plana. I čekanje je njegov plan. Možeš i ovo da znaš: Gospod koji te je pozvao da čekaš je s tobom dok čekaš. Nije on otišao da obavi nešto drugo, kao kad čekaš da te doktor primi. Ne, Bog je blizu, brine za tvoje potrebe kako bi mogao da čekaš.

Budi svestan da je čekanje aktivnost
Kad neko pomene čekanje, odmah zamišljamo čekaonicu kod lekara. Izgleda nam kao besmisleno gubljenje vremena. Osećamo se kao neko ko nema šta da radi pa fotokopira recepte iz dve godine starog ženskog časopisa.
Čekanje na Boga ne smemo tako shvatati. Čekanje na koje smo pozvani nije neaktivno. Vrlo je pozitivno, svrsishodno i duhovno. Biti pozvan na čekanje znači biti pozvan na aktivno podsećanje: ko si ti i ko je Bog. Biti pozvan na čekanje znači biti pozvan na aktivno slavljenje: slavi Boga za njegovu prisutnost, mudrost, silu, ljubav i milost. Biti pozvan na čekanje znači biti pozvan na aktivno služenje: traži načina da s ljubavlju pomažeš i ohrabruješ druge koji su isto pozvani da čekaju. Biti pozvan na čekanje znači biti pozvan na aktivnu molitvu: priznaj s čime se boriš u srcu i traži milost od Boga koji te je pozvao da čekaš. Moramo ponovo razmisliti o čekanju i podsetiti se da je čekanje samo po sebi poziv na akciju.

Proslavi činjenicu da je jako malo toga pod tvojom kontrolom
Pošto mi neprestano u službi težimo da budemo mali bogovi nekog ćoškića sveta i pošto nas to umara i beskorisno je, onda je čekanje, u stvari, odmor i olakšanje. Čekanje je podsetnik da nemamo toliko moći i kontrole koliko smo mislili da imamo. Kad se od mene traži da čekam, iznova shvatam da ne treba crkvu da nosim na leđima. Možda imam mnogo odgovornosti u raznim oblastima, ali to je skroz drugačije od mog pretvaranja da imam suverenitet u bilo kojoj od tih oblasti.
Crkvu nose moćna leđa Spasitelja, Pastira, Kralja kraljeva. Sve za šta sam ja odgovoran jeste opis posla, moj karakter i ponašanje na koje me Kralj poziva u svojoj Reči. To je podsetnik da sam slobodan da mu sve poverim i za to sam vrlo, vrlo zahvalan! On zaista ima sav svet u svojim rukama.

Proslavi Božiju posvećenost njegovom delu milosti
Dok čekaš, razmišljaj koliko je duboko povređen svet u kome živiš. Razmišljaj koliko je stvarno svuda prisutna borba sa grehom. Onda proslavi zbog činjenice da je Bog posvećen, na bezbroj načina, malih i velikih, i da njegova milost stalno deluje kako bi ispunio svoju svrhu u tebi i u onima kojima služiš.
Kad se radi o stalnom delovanju milosti, on neprestano radi kao otkupitelj. On ne napušta delo svojih ruku dok sve ne bude obnovljeno u potpunosti. On pokazuje svoju silu kako je neophodno, tako da možemo konačno da budemo otkupljeni iz ovog palog sveta i izbavljeni od greha koji nas čvrsto drži. Proslavi zbog činjenice da Bog neće prekinuti proces milosti u tvom životu i službi da bi ti dao trenutnu udobnost, zadovoljstvo i lagodnost, za kojima čezneš kad si iscrpljen, obeshrabren i slab. On te jednostavno previše voli da bi menjao večnu slavu za privremeno zadovoljstvo!

Neka ti čekanje ojača veru
Kad razmišljam o čekanju, često se setim šta je rečeno o Avramu u poslanici Rimljanima 4:18-21. Taj odlomak kaže da je Avram, dok je čekao, jačao u veri. To nije nešto što bismo očekivali, zar ne? Težimo da mislimo: kad nam je dato obećanje od Boga, počeli smo da čekamo sa živom verom. Ali pošto se čekanje odužilo, izgleda da vera postepeno slabi. Pa zašto je onda Avramova vera bivala sve jača i jača? Zbog onoga što je radio dok je čekao. Dok je čekao, Avram je učio o Božijem karakteru i o njegovoj sili. I što je bolje video Boga onakvog kakav je, to je njegova vera bivala sve jača. Razmišljao je o Božijoj slavi, a ne o tome koliko je teška njegova situacija.

Postoje tri načina na koje, kao Avram, možeš da pustiš da ti čekanje jača veru. Možeš da prepoznaš da je čekanje dobra prilika da bolje upoznaš Boga tako što ćeš provoditi vreme čitajući njegovu Reč i tako dublje razumeti njegov karakter, mudrost, moć i plan. Drugo, možeš prepoznati da čekanje služi da sebe bolje upoznaš. Dok čekaš i srce ti se otkriva, imaš dragocenu priliku da proučiš svoje srce. Koje grehe, slabosti i borbe ti je Bog otkrio dok čekaš? Gde ti je čekanje otkrilo da imaš laži i lažne bogove koji ti otežavaju čekanje? I treća stvar, možeš prepoznati da je čekanje prilika da druge ljude bolje upoznaš, jer se njihova srca na sličan način otkrivaju. To ti može dati dragocene prilike da još efikasnije služiš onima koji su pod tvojom brigom.
Donesi odluku da ćeš postajati jači, efikasniji i verniji dok čekaš. To je, ionako, glavna Božija namera.

Broj blagoslove
Za produktivno čekanje najvažnije je odupreti se gunđanju i kukanju koji nas često zaokupiraju. Kako bi pobegao od takve tendencije moraš da naučiš da brojiš blagoslove dok čekaš.
Jednom sam slušao misionara koji je pričao da se plašio ekstremno dugačkih putovanja. Onda mu je napamet palo da će ovoga puta to što je zarobljen u kolima za volanom, u stvari biti jedna posebna prilika. Odlučio je da će, dok vozi, da zahvaljuje Bogu za svaki detalj blagoslova i milosti kog bude mogao da se seti, počevši od najranijeg sećanja. Dok je vozio, iz sata u sat, nabrajao je Bogu, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, blagoslov po blagoslov. Kad je završio putovanje još nije stigao do sadašnjosti u nabrajanju. Rezultat toga je bio da je umesto iscrpljen i smoren, stigao je uzbuđen i promenjen. Gledao je život drugačijim očima. Božija prisutnost i staranje u njegovom životu su mu postali jasniji i shvatio je ono što ranije nije ni primećivao.
A često baš suprotno, čekanje nam postane vežba za podsećanje na ono što nemamo. Koliko je bolje, korisnije i radosnije uzeti čekanje kao priliku da nabrajamo mnogo, mnogo dobrih stvari  koje su nam u životu date – stvari koje nikada ne bismo zaradili, postigli ni zaslužili.

Čezni za večnošću
Čekanje treba da izvrši još jedan zadatak: Bog želi da me čekanje podstakne da čeznem za domom. Kad o tome razmišljam setim se kampovanja. Mislim da je svrha kampovanja da budeš zahvalan što imaš dom. Kad kampuješ sve je mnogo teže nego kod kuće. U početku ume da bude zabavno. Ali kad prođe tri, četiri dana, umoriš se od paljenja vatre, traženja vode za piće i pecanja da bi imao ručak. Tiho (ili ne tako tiho) počneš da čezneš za svojim domom.
Čekanje treba da te podseti da živiš „između već i još ne“. Da, ima puno, puno stvari za koje smo zahvalni u ovom životu, ali ovo mesto nije tvoj dom zauvek. Privremeno živiš na privremenoj lokaciji. U životu i u službi koju si ovde iskusio ima nekih aspekata koji te podsećaju da ovo nije tvoj dom. Teškoće sadašnjeg života i u službi jasno govore: ovo nije tvoje krajnje odredište. Čekanje treba u tebi da proizvede zadovoljnost statusom kvo koje Bogu daje čast. Čekanje treba da te učini gladnim, da u tebi proizvede čežnju. Za čime? Da budeš kući – u domu sa svojim Gospodom zauvek, u domu gde više nema greha, u domu gde je sve potpuno novo. Dok čekaš, stalno govori sebi: Ovo nije moje konačno odredište.

Upravo sad, upravo ovde, u tvom životu ili službi, na neki način, ili na puno načina, Bog te poziva da čekaš. Koliko si dobar u čekanju? Da li je čekanje u tebi ojačalo veru? Ili je oslabilo? Da li te je način kako čekaš približio Bogu? Ili odaljio od njega? Da li te je tvoj pristup čekanju podsetio na sve blagoslove koji su na tebe izliveni? Ili si na kušnji da neprestano ponavljaš spisak neispunjenih želja? Da li ti je čekanje služilo da te nauči nekim istinama o tebi samom? Ili si postao još više slep i ljut zbog svojih okolnosti? Da li te je način čekanja osposobio da dosegneš ljude bolje ili te je jednostavno uvukao još dublje u klaustrofobičnu dramu zato što čekaš?
​
U svakom slučaju, izbor je tvoj. Drži se milosti koju ti Bog daje. Svaki ishod je rezultat tvoje odluke da li biraš Boga ili sebe, da budeš plodonosan ili beskoristan, njegovu snažnu milost ili tvoju krhku volju. Uvek se seti da Bog nikad nije odvojen od tvog čekanja. On je Gospod čekanja. On nam namerno daje milost za čekanje. Pošto tvoje čekanje nije izvan njegovog plana, već je ono vitalan i neophodan deo tog plana, on je sa tobom dok čekaš. I zapamti, Bogu nije toliko stalo do uspeha tvoje službe, stalo mu je do tebe. Zato, dok čekaš, ponavljaj sebi iznova: U čekanju se ne radi o onome što dobijem kad se završi čekanje, nego o onome što postajem dok čekam.