Šta vas sprečava da se promenite?

Drugi članci:

Tim Čester

13. jul 2023.

Kao što smo videli u prethodnon delu, saobražavanje Isusovoj slici jeste nešto do čega dolazi dok Bog vodi do vere i pokajanja u našim životima. Možemo se, dakle, pitati: „Ako je Bog taj koji čini delo promene, zašto se nisam više promenio?” Mogu li okolnosti mog života da dovedu do kratkog spoja u promeni koju Bog želi da sprovede?
​Na kraju krajeva, razlog zašto se ne menjamo više nego što se menjamo jeste taj što ne verujemo evanđelju.
Ta nevera se manifestuje na dva primarna načina u našim životima: ljubav prema svojem „ja” i prema gresima. Ovog puta govorimo o ljubavi prema sebi, što je ponos. Promenu ništa ne zaustavlja tako uspešno kao ponos. Ponos umanjuje i Boga i naše grehe, a to su dva ključna činioca evanđelja. 

1. Gordo oslanjanje na samog sebe: umanjivanje Boga 

U svojim željama da se promenimo, svi mi prirodno upadamo u zamku „performansa”. Takav ponos se lako vidi u suptilnim stvarima koje možda isprva ni ne primećujemo. Da li ste se ikada postideli svog greha jer „znate da ste bolja osoba od toga?” Takav osećaj sramote je podstaknut našim ponosom. Verujemo da treba da dostignemo naš sopstveni standard svetosti. Na suptilan način, mi čak verujemo da treba da dostignemo i Božiji standard. U suštini, to umanjuje Božiju svetost tako što je srozava na nivo na kojem smatramo da je dokučiva. Volimo sebe toliko da zapravo verujemo da možemo da se opravdamo. Zato se najviše plašimo da sebe izneverimo, ili da ne dosegnemo sopstveni standard.

Međutim, mi  znamo iz Božije priče u Bibliji da niko ne može da dosegne Božiji standard svetosti i slavnog savršenstva. Kada to sebi iznova i iznova priznajemo – da ne možemo da se merimo sa Bogom, da ne možemo sebe da spasimo – zapravo činimo prvi korak ka verovanju u evanđelje.

Vinston Smit opisuje našu duboku potrebu kroz priču o Petru na poslednjoj večeri: 
Isusovo poslednje veče sa učenicima bilo je intenzivno i puno, na neki način, „poslednjih reči”. Zanimljivo, dok se drugi pisci evanđelja usredsređuju na instituciju Večere Gospodnje, Jovan nam pokazuje još jednu ritualnu sliku Isusovog dela iskupljenja – pranjem nogu učenicima. Na večeri je Isus skinuo svoj ogrtač, omotao peškir oko struka, sipao vodu u posudu i počeo. Kada je došao do Petra, nailazi na oštar odgovor: „Ne”, kaže Petar „Ti mi nikada nećeš oprati noge” (Jovan 13:8).

Zapanjujuće, ali razumljivo. Ne tvrdim da znam šta se odigravalo Petru u glavi, ali mislim da je razumno pretpostaviti da je to bila neka kombinacija ponosa i stida. Čini se da Petru nije smetalo što je Isus oprao noge drugim učenicima. Možda nije bilo teško za Petra da razume da je njima to bilo potrebno. Možda je Petar čak bio i dirnut kada je video da je Isus spreman da to uradi.

Međutim, da Isus klekne pred njim nakon što ga je upoznao kao svoga Gospoda i gospodara – bilo je nešto drugačije – nešto nepodnošljivo. Siguran sam da bi Petar, kao većina nas, radije ponosno pronašao zadovoljstvo u sposobnosti da sam pospremi sopstvene brljotine. Međutim, još jedan znatan deo njega voleo bi da izbegne da neko drugi, naročito Isus, vidi njegovu prljavštinu. Sama pomisao da nas Isus dotakne…samo nas nagoni da želimo da kažemo „ne”.  Isusov odgovor bio je jednako direktan i zapanjujući kao i Petrov.

„Ako te ne operem, ne možeš imati udela sa mnom” (Jovan 13:8).

To potvrđuje sve, zar ne? Isus insistira da završi sa našim ponosom i našom sramotom. Ne postoji drugi način da se povežemo sa njim. Ne možemo sebe posmatrati samo kao ljude kojima je potrebno malo usmeravanja, a Isusa kao našeg korisnog vodiča. Ne. Moramo priznati koliko smo puni mana. Hodamo kroz pali svet. Bauljamo kroz haos sopstvenih greha i uprljani smo i grešnim delima drugih. Buntovni smo. Ranjeni smo. Gordi smo. Posramljeni. Potrebno nam je da nam sve to bude oprano. Isus insistira da ga prihvatimo kao Boga koji kleči pred nama u ljubavi i poniznosti da nas očisti, oprosti nam i obnovi nas.

Mnogo više toga ima u ovom odlomku ali danas mislim na ovo: bez obzira da li je u pitanju sramota ili ponos, jedan deo mene ne želi da ga Isus očisti. Međutim, ne postoji drugi način. Isus mi ne daje prostora da se izmigoljim. Ne mogu imati udela sa njim osim ako mu ne dopustim da me očisti. Moram da mu dopustim da dotakne moj greh i sramotu. Drugi deo mene, pak oseća olakšanje što mogu da prestanem da sve postignem sam.

Kada se ponizimo i priznamo svoju potrebu za oproštenjem i očišćenjem to uzdiže Božiju svetost, i leči nas od ljubavi prema svojem „ja”.

2. Ponosno samoopravdavanje: umanjivanje greha 

Ponos se ne pokazuje u našim životima samo kada imamo tendenciju da dosegnemo Božiji standard u ponašanju, već se pokazuje kada pokušavamo da umanjimo svoje grehe pretvarajući se da nisu toliko strašni.

Bob Tun i Vil Voker opisuju tu tendenciju u svojoj knjizi Život u čijem je središtu evanđelje: 

„Nije zabavno rasti u svesti o svom grehu! To znači priznati (sebi i drugima) da nismo tako dobri kao što mislimo da jesmo. To znači suprotstaviti se onome što Ričard Lavles naziva složenom mrežom  „kompulsivnih stavova, verovanja i ponašanje” i koje greh stvara u nama.  Ako se ne odmaramo u Isusovoj pravednosti, ta rastuća svest o grehu postaje teret koji nas pritiska. Povijamo se pod njegovom težinom i to nadoknađujemo pretvarajući se da smo bolji nego što zaista jesmo. Pretvaranje ima razne oblike: neiskrenost („Nisam ja tako loš”), poređenje („Nisam tako loš kao oni drugi”), smišljanje izgovora („Nisam ja stvarno takav…”), i lažne pravednosti („Evo šta sam sve dobro uradio…”). Zato što ne želimo da priznamo koliko smo zaista loši, istinu izvrćemo u sopstvenu korist.”
 
Da bi mogao/la da razaznaš sopstvene sklonosti ka pretvaranju, postavi sebi sledeće pitanje: na čemu gradiš osećaj svog kredibiliteta (vrednosti, prihvatanja, dobrog položaja)?

Tvoj odgovor na to pitanje često može da otkrije nešto (osim Isusa) u čemu tražiš pravednost. Kada nismo čvrsto ukorenjeni u evanđelju, oslanjamo se na te lažne izvore pravednosti da izgradimo svoju reputaciju i steknemo osećaj vrednosti. Ponovo, iskrenost o pravoj prirodi naših greha, da su gresi uvreda protiv svetog Boga, pomaže nam da se izlečimo od ljubavi prema svojem „ja” koje želi da umanji greh.

Podelite članak: