Teološka škola stradanja

Takva je Božija univerzalna svrha za sve hrišćane koji stradaju: veće zadovoljstvo u Bogu, a manje zadovoljstva u sebi i svetu. Nikada nisam čuo nikoga da kaže: „Istinski duboke lekcije života naučio sam u trenucima lagodnosti i udobnosti.“

Međutim, čuo sam pobožne ljude kako kažu: „Svaki značajan napredak u razumevanju dubina Božije ljubavi i duboko ukorenjivanje u Bogu desilo mi se kroz stradanje.“

Najdragoceniji biser jeste slava Hristova. Pavle naglašava da se u našim stradanjima veliča slava svedovoljne Hristove milosti. Ako se uzdamo u njega u našim nevoljama i on održi našu „radost u nadi“, onda će se pokazati da je on svedovoljni Bog milosti i snage kakav jeste.

Ako ga se čvrsto držimo „kada sve  dušu moju izneveri“, tada pokazujemo da je dostojan da ga želimo više od svega što smo izgubili.

Hristos je rekao apostolu koji je patio: „Dosta ti je moja blagodat; jer sila nalazi svoje ispunjenje u slabosti.“ Pavle je na to odgovorio: „Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova sila nastani u meni.

Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti Hrista radi, jer kad sam slab, onda sam silan“ (2.Korinćanima 12:9-10).

Jasno je da je stradanje osmislio Bog, i to ne samo da odbije hrišćane od pouzdanja u sebe i da ih usmeri ka milosti, već i kao način da osvetli tu milost i učini da blista. Upravo to čini vera; ona veliča Hristovu buduću milost. Duboke stvari života u Bogu se otkrivaju kroz stradanje.