Tri načina za navešćivanje evanđelja ove nedelje

“Propovedajte evanđelje u svako doba, a ako je potrebno, koristite i reči.”

Ovaj klasičan citat, pogrešno pripisan Svetom Franji Asiškom, je pametan i lako se pamti, ali jednostavno nije biblijski.
Evangelizacija – prenositi dobre vesti Isusa Hrista- uvek zahteva reči. Hričćani su pozvani da ukrase evanđelje delima (Titu 2,10), ali naša dela zasigurno nisu evanđelje. Nikakva količina pravednog življenja ne može da zameni neophodnost usmenog navešćivanja Božijeg spasonosnog dela u Hristu.
Međutim, iako sva evangelizacija podrazumeva navešćivanje iste poruke, sva evangelizacija se ne dešava na isti način. Ovo su tri vrste koje vidimo kao primer u Novom Zavetu.

1. Evangelizacija unutar porodice
Božija namera je da navešćivanje bude sastavni deo hrišćanskih domova dok roditelji vaspitavaju decu “Gospodnjom stegom i poukom” (Efescima 6,4). Deca vernika su posebno odvojena da im se prvima svedoči, i da imaju koristi od uticaja evanđelja (1. Korinćanima 7,14).
Praksa porodične evangelizacije je vidljiva u životu Pavlovog učenika Timoteja. “Sećam se tvoje nelicemerne vere,” piše apostol, “koja je najpre prebivala u tvojoj baki Loidi i u tvojoj majci Evnici, a uveren sam da je sada i u tebi” (2. Timoteju 1,5). Timotejeva vera u Isusa je prvo procvetala kod kuće, zahvaljujući svedočenju bake i majke. (Luka nam govori da njegov otac nije bio vernik). Pavle nastavlja da bodri Timoteja: “Ali ti ostani u onome što si naučio i u šta si uveren, svestan od koga si naučio i da od malih nogu znaš Sveta Pisma, koja mogu da te učine mudrim za spasenje kroz veru u Hrista Isusa” (2. Timoteju 3,14-15)
Po Božijoj milosti, Timotej nije mogao da se seća vremena u svom životu kada nije bio upoznat sa Pismima i njihovom spasonosnom silom.
 
2. Evanglizacija kroz prijateljstvo
Isus je bio optužen za mnoge stvari; jedna od njih je “prijatelj carinika i grešnika” (Luka 7,34). Ne stranac, ne prolaznik, ne poznanik – već prijatelj. Sin čovečiji je došao da potraži i spase izgubljeno (Luka 19,10), i to je činio u kontekstu istinskih odnosa. Pavle je takođe sledio primer evangelizacije kroz odnos ili prijateljstvo: “ali mi smo među vama bili blagi kao majka koja neguje svoju decu. Bili smo toliko puni ljubavi prema vama da smo bili voljni da vam predamo na samo Božije evanđelje nego i svoje život” (1. Solunjanima 2,7-8).

Apostol je bio nedvosmislen da služba njegovog tima u Solunu nije samo da kažu evanđelje i nastave dalje. Bili su radosni da ostanu, izgrade prijateljstva i ulože u njihove živote.
Evangelizacija kroz prijateljstvo može da bude predivna stvar – dokle god prijateljstvo ne postane važnije od evangelizacije. Lako je graditi odnose sa nevernicima u ime navešćivanja evanđelja, bez da ikada navešćujemo evanđelje. Stoga, hotimičnost je bitna. Kao što se Met Čendler zgodno našalio: “Evangelizacija kroz prijateljstvo? Samo napred, dokle god je to zaista evangelizacija.”
 
3. Evangelizacija kroz kontakt
Posledanja (i najmanje popularna) vrsta evangelizacije uključuje započinjanje razgovora o evanđelju sa ljudima koje ne poznajete. Kada sam bio na fakultetu, moja služba dosezanja drugih u studentskom naselju je često bila zasnovana na ovom pristupu – uvek siguran način da dobijete prevrtanje očima. Evangelizacija kroz kontakt, isnistirali su, je hladan, bezličan, čak obmanljiv način.

Sve naravno može da bude zloupotrebljeno, stoga evangelizacija kroz kontakt bez sumnje može da postane beskorisna i bez ljubavi. Međutim, ne mora da bude tako. Zapravo, ova metoda je jasno prikazana u Pismu.

U 4. poglavlju Jovanovog evanđelja, Isus započinje razgovor sa ženom pored bunara. Ona ne samo da je potpuni stranac,  već je neko koga bi Isus “trebao” da izbegava, pošto je ona žena i Samarićanka (dva razloga zašto ne). Uprkos tome, on skreće sa svog puta kako bi se sreo sa njom, menja njihov “prirodni” razgovor o vodi na “duhovni” razgovor o njemu. Ne traći mnogo vremena, i u rasponu od samo tri stiha, on prelazi sa pitanja: “Daj mi da pijem” (7.stih), na pitanje: “Kad bi znala Božiji dar, i ko je onaj koji ti kaže: ʻDaj mi da pijemʼ, zamolila bi ga, i on bi ti dao žive vode.” (10. stih).
Isusova strategija svedočenje nije jedinstvena u Novom Zavetu. Prvi hrišćani su takođe koristili pristup evangelizacije kroz kontakt:

 “I nisu prestajali da svakog dana u Hramu ili po kućama uče narod i propovedaju evanđelje o Hristu Isusu.” (Dela 5,42)

“u subotu izađosmo van gradske kapije, prema reci, gde smo pretpostavljali da se nalazi bogomolja. Onde sedosmo i počesmo da govorimo okupljenim ženama.” (Dela 16,13)

“(Pavle) je sa Judejima i pobožnim Grcima raspravljao u sinagogi, a svakog dana na trgu sa onima koji bi se onde zatekli.” (Dela 17,17)

Prvi hrišćani su očigledno bili spremni da započnu razgovor o evanđelju sa “nasumičnim” osobama, sa strancima – sa bilo kime koga im je suvereni Gospod dao da sretnu. (Priče Solomunove 16,9; 20,24).

Ako je opasnost evangelizacije kroz prijateljstvo da nikada ne dođemo do evangelizacije, opasnost evangelizacije kroz kontakt je da ne marimo dovoljno da zapamtimo ime osobe. Mi nismo manipulatori, i ne trgujemo (2. Korinćanima 2,17). Prema tome, evangelizacija kroz kontakt koja će dati čast Bogu zahteva zdravu dozu društevene svesti, ljubaznosti, i istinske brige.

Spreman da budeš hotimičan
Ljudi treba da čuju dobre vesti o Isusu Hristu, i ne postoji univerzalno uputstvo kako to treba da se desi. Ono jednostavno mora da se desi.
Bilo da se nadamo da svedočimo detetu, prijatelju, ili potpunom strancu, neka nam Duh Sveti ove nedelje podari hrabrosti da živimo živote hotimične evangelizacije – pokorno i u molitvi grabiti prilike da se hvalimo našim velikim Spasiteljem.
 
 

ⁱ U ovom članku se fokusiram na “ličnu evangelizaciju”, ne na kategorije većih razmera kao evangelizaciono propovedanje (n.pr. razne propovedi u Delima apostolskim) i svedočenje crkve kao celine (n.pr. Jovan 13,34-35).