U prisustvu Božijeg Sina – Susret sa Kraljem Isusom

Pre otprilike dve godine je u Baptističkoj crkvi u Kikindi najavljeno da ćemo nedeljom poslepodne započeti čitanje Matejevog evanđelja. Crkva je znala koje knjige su u planu proučavanja na nedeljnim službama, ali je ova objava bila iznenađenje za većinu ljudi, i oni su različito reagovali na tu vest. Sećam se da sam i ja bila iznenađena najavljenim proučavanjem. Stvarno sam mislila da su evanđelja dobro proučena, i jasna meni i drugim ljudima. Posle dve godine čitanja, razmišljanja, molitve i primene u našim životima, shvatili smo da proučavanje ovog evanđelja nije bilo ni nalik našim očekivanjima. Svako od nas je bar jednom pročitao Matejevo evanđelje. Ono je napisano jako jednostavno, uz parabole, čuda i isceljenja. Sumirano, ova knjiga je opis Isusovog života i njegove trogodišnje službe. Mislila sam da ćemo preskočiti čitanje Isusovog rodoslova na službama u crkvi, ali smo počeli upravo od tog odlomka. Tu smo videli mnoga imena od Avraama do Hrista, od kojih je veliki broj nama bio nepoznat.

DVE GODINE KASNIJE – Greh je uočljiviji

Osvrćem se na propovedi iz Matejevog evanđelja i shvatam da ja prva, kao ni mnogi drugi ljudi u crkvi, nismo znali o kome ćemo slušati naredne dve godine. Jedno od imena obećanog Mesije dato nam je već na početku, Emanuel – Bog sa nama (Matej 1:23). Zašto nam je potrebno da sâm Bog siđe na zemlju da bude sa nama? Jer smo svi mi koji slušamo o Hristu nekada bili daleko od njega. Mi ga nismo želeli, bio nam je beznačajan, nismo videli na njemu ništa posebno. Kao Izraelci u Hristovo vreme, i mi smo odbacili Božijeg Sina. Međutim, on je došao na zemlju i živeo svakog dana sa jednom svrhom – da uzme naše grehe na sebe. Jako često sam na molitvenom sastanku i u razgovoru sa ljudima iz crkve čula sledeće rečenice: „Ja sam u sebi prepoznao ponašanje fariseja“, „Mi mislimo da smo dobri, ali bismo uradili nešto mnogo gore od Petra koji se odrekao Hrista“, „Videla sam sebe u negativnim primerima u propovedi. Kao da je Isus opisivao mene“, „Nisam znala koliko greh može biti sakriven u meni.“

Zajednica koje sam deo i ja, postala je svesna da ne postoji osoba u crkvi koja je želela Hrista. Polako shvatamo da niko od nas nije bez krivice za grehe. Posle više od sto propovedi, većina se složila da svi mi imamo problem sa skoro svakim grehom (u većoj ili manjoj meri), da Isus nije bio grešan, ali je dobrovoljno umro. Dok smo proučavali poslednja poglavlja koja govore o Isusovoj poslednjoj nedelji u Jerusalimu, videli smo Hrista koji hrabro uzima naš greh na sebe.

Bio je ostavljen od strane Boga, postao proklet i umro kao kriminalac da bi se zavesa u Hramu (koja je bila prepreka za pristup Bogu) rascepila. Isus je umro za grehe naše crkve i svake osobe u njoj. Zbog Hrista ne postoji ništa što nam sprečava pristup Bogu. Naše službe slavljenja bile su ispunjene tihim jecanjem kao reakcijom na ovu Isusovu bezgraničnu milost. Razgovori na molitvenim sastancima pokazali su da su ljudi jako dobro čuli reč koja se propovedala, razmišljali o njoj i primili Božiju milost u njihova srca. Spoznanje da smo zli i grešni, da smo odbacili Hrista i da su ga naši gresi razapeli, dovelo je ljude do javnog priznanja lične grešnosti: „Imala sam toliko težak dan da sam poželela da ga nikad nisam proživela. Ko sam ja da to kažem kad sam dobila taj dan od Boga zbog Hrista!?“, „Zbog Hrista i po Hristu imam sve, ništa nije zbog moje dobrote i pameti. Ja kao čovek to ne volim da čujem, ali to je istina“, „Puno sam čitala o Hristu koji je umro za nas. Stalno razmišljam o tome koliko nas je Bog Otac voleo da je predao svog Sina za nas. Mi nikada ne bismo dali ništa za druge!“

DVE GODINE KASNIJE – Crkva je podstaknuta da širi evanđelje

Hristovo ponašanje i služenje njegovim učenicima mnogo je promenilo našu crkvu. Hristos je bio na zemlji da služi drugima i položi svoj život za druge, a naša crkva je počela da shvata da je misija glavna svrha crkve. Dobili smo priliku da u periodu praznika kao crkva pozivamo ljude na službu, govorimo im o Hristu koji je za Božić došao da živi sa nama, a za Uskrs umro za naše grehe. Mnoge lične evangelizacije su iznete javno pred crkvu uz molitvene potrebe određenih ljudi. Dve godine smo se kao crkva molili za mnoge ljude u Kikindi i okolnim selima, imali priliku da im pomognemo, posetimo ih i da podelimo poruku evanđelja sa njima. Zajednica u Kikindi je sve crkvene aktivnosti i službe počela da meri kroz to kako nešto doprinosi širenju evanđelja. Čak i kad nije bio period praznika, naše redovne službe postale su ispunjene sledećim rečenicama: „Molite se za tu osobu, imao sam priliku da podelim evanđelje sa njom“, „Pozvao sam par ljudi u crkvu, molite se da dođu“, „Molite se za njega, nju i njihovu decu. U velikim su problemima i tražili su od crkve da se molimo za njih“, „Moje koleginice sa posla pitale su da li se molim za njih.“

DVE GODINE KASNIJE –Kukolj i pšenica se razdvajaju

Isus je u svojim parabolama uvek govorio o dve vrste ljudi. Postoje oni koji će ga čekati verno i raditi sa talantima koje im je Bog dao, koji su posećivali ljude u zatvoru, napojili gladne, obukli siromašne. Oni su kao klasje pšenice koje je zrelo donelo plod (Matej 13:23). To su radnici koji su verno čekali svog gospodara da se vrati, i oni koji će čuti reči: „Dobro, dobri i verni slugo… podeli radost sa svojim gospodarem“ (Matej 25:23). Međutim, postoje i oni koji su zakopali svoje talante u zemlju. To su ljudi koji se nisu smilovali siromašnima, koji neće nikoga posetiti, koji su čuli iste poruke kao i cela crkva, ali su odbacili Hrista. Oni su ljudi koji ne vole braću i sestre, čak ni ne pokušavajući. Dolazi dan koji je Isus najavio. „Ljudi će doći sa istoka i zapada i leći za trpezu sa Avraamom, Isakom i Jakovom u Carstvu nebeskom…“ (Matej 8:11). A oni koji su gradili na pesku (Matej 7:26-27), oni koji nisu čekali svog gospodara biće presečeni nadvoje i odrediće im se mesto među licemerima, gde će biti plač i škrgut zuba“ (Matej 24:48-51). Za njih će Isus biti kamen koji će pasti na njih i zdrobiti ih (Matej 21:44). Neki od ljudi koji su godinama sedeli samnom u klupama će, nažalost, čuti ove reči poslednjeg dana. Članovi lokalne crkve u kojoj sam razdeliće se i pokazaće se da neki nisu imali pravu veru. Šta zajednica radi sa takvim ljudima? Sigurno ih ne ostavlja da bezbrižno idu u propast. Crkva se moli za te ljude i njihovo slepilo, opominje ih, pokušava da im služii gleda na njih sa nadom njihove obnove. Lokalna crkva je često izmešana kukoljom i pšenicom (Matej 13:24-30). Bog radi kroz svoje verne ljude, donosi rast i radost, čini takve ljude vernim svedocima za evanđelje, pa čak i koristi takve ljude da budu svetlo neobraćenim ljudima u crkvi. Matejevo evanđelje koje smo proučavali ojačalo je verne ljude, dalo im rast i dublju spoznaju Božije milosti, ali je razotkrilo i srca neobraćenih ljudi. Propovedanje evanđelja je dovelo mnoge ljude do dubljeg pouzdanja u Boga. Kada je pre dve godine najavljeno proučavanje Evanđelja po Mateju, nismo znali da ne poznajemo evanđelja toliko dobro kao što smo mislili. Nismo znali da naše služenje treba da bude još više u skladu sa evanđeljem, i najmanje smo očekivali da će ova knjiga menjati naše živote. Dok smo mi bili u neznanju, Isus je i dalje bio milostivi Kralj koji je znao šta nam je bilo potrebno.