U suštinskim stvarima jedinstvo, u nesuštinskim sloboda, u svim stvarima milosrđe

Filip Šaf, poznati crkveni istoričar 19. veka, izreku u našem naslovu naziva “vodiljom hrišćanskih mirotvoraca” (Istorija hrišćanske crkve, deo 7., str. 650). Često pripisivana velikim teolozima poput Avgustina, ona dolazi od drugačijeg ne tako poznatog nemačkog luteranskog teologa iz ranog 17. veka, Rupertusa Meldeniusa. Ova fraza se pojavljuje na traktatu koji govori o hrišćanskom jedinstvu, napisanom (otprilike 1627.) tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618.-1648.), krvavom periodu evropske istorije u kojem je religijska napetost odigrala značajnu ulogu. Izreka je našla veliku naklonost među kasnijim piscima poput Ričarda Bakstera, i usvojena je kao moto od strane Moravske crkve severne Amerike i Evangeličke Presbiterijanske crkve. Može li danas da nam služi kao moto za svaku crkvu i svaku denominaciju

Jedinstvo
Oni koji su kroz veru ujedinjeni u Hristu, ujedinjeni su i jedni sa drugima u crkvi, Telu Hristovom. Ovo jedinstvo nazivamo zajednica svetaca. To je tajanstvena stvar, i kako bi smo je ispravno razumeli, potrebno je da vidimo njena oba aspekta, „sada“ i „ne još“. Zbog toga što je to zajednica koju je stvorio Hrist, krsteći nas sve jednim Duhom u jedno telo, Crkvu (1. Korinćanima12:12-13), ona je istinita za sve hrišćane, i svršen je čin. Međutim, prikaz ovog jedinstva nije uvek vidljiv. Poput crkve u Korintu (1:10-17), hrišćani mogu da pokažu ružne podele jedni među drugima. Njihova razjedinjenost mogla je biti viđena na javnim trgovima, dok su članovi tužili jedni druge pred bezbožnim gradskim sudovima (6:1-8). Čak ni večera gospodnja nije bila dovoljna da ih spoji u ljubavi i jedinstvu (11:17-34). Potpuno prikazivanje jedinstva u Hristu koje nam je već dato, pripada “ne još” aspektu. Usavršenje vere će doći u našem proslavljanju. Naš Gospod se sa dubokom čežnjom molio za naše jedinstvo, znajući da od njega zavise naši blagoslovi i kredibilitet svedočanstva Crkve o Hristu (Jovan 17:20-23).

Sloboda
Napetost koja proizilazi iz različitosti verovanja i prakse među hrišćanima, vidljiva je već na stranicama Novog Zaveta i ostaje sa nama i danas. Izgleda da je postojala rastuća vegetarijanska struja unutar crkve u Rimu (Rimljanima 14). “Neko veruje da sme sve da jede, a slabi u veri jedu samo povrće (2. stih). Takođe je postojala razlika između njih u tome da li određeni dani treba da budu obeležavani (5. stih). Kako živimo sa takvim razlikama među nama? Pavle govori: “Prihvatajte slaboga u veri, ali ne zato da biste se prepirali o mišljenjima” (1. stih). Ovakva osoba treba da bude prihvaćena, govori Pavle, i ne samo prihvaćena radi prepiranja sa njim oko njegovih pogleda. Ljubav prema takvoj osobi, iako je slaba u veri, ne sme da prestane.
U toj ljubavi, moramo pružiti slobodu svakoj osobi da se drži svoje savesti u tome što je Hrist zapovedio (Rimljanima 14:5); ali koliko daleko ta sloboda može da bude proširena? Očigledno je da će biti proširena toliko da uključi vegetarijance i one koji smatraju da hrišćani treba da obeležavaju jevrejske praznike. Međutim, da li će takođe uključivati da baptisti kao članove u crkvu, primaju ljude sa nebaptističkim uverenjima o krštenju male dece, ili obrnuto? Da li vernici koji veruju u telesnu prisutnost Hrista u večeri Gospodnjoj treba da je dele sa onima koji veruju da je stvarna prisutnost Hrista u večeri Gospodnjoj duhovna a ne telesna? Posle dve hiljade godina istorije Crkve, hrišćani su još uvek podeljeni u vezi mnogih ključnih doktrinarnih stvari, čak i u vezi samih znakova našeg jedinstva u Hristu – krštenja i večere Gospodnje. Kako onda možemo biti jedno u Hristu i demonstrirati zajednicu svetih? Čini se da moramo ili, zanemariti naše doktrinarne razlike i tretirati ih kao nebitne, ili moramo ostati zauvek podeljeni i u opoziciji jedni prema drugima, sve do Hristovog dolaska. Zar ne postoji izvrsniji put? (1. Korinćanima 12:31).

Milosrđe
Ljubav za Hrista mora uključivati ljubav za Njegovu istinu, i stoga ne možemo ništa što je Hrist zapovedio tretirati kao nebitno. Jedino oni koji se drže Isusovog učenja su zaista Njegovi učenici (Jovan 8:31), a učenici trebaju biti poučeni da se drže svega onoga što je On zapovedio (Matej 28:19-20). Stoga, pravac koji bismo mogli nazivati “doktrinarni minimalizam”, za nas nije otvoren. Ne možemo jednostavno smanjiti broj doktrina koje će se naučavati i verovati na ono što svi možemo prihvatiti kao važno, a ostatak zanemariti. Kretanje u tom pravcu se uvek čini da gubi svoje kočnice, i vremenom ništa svojstveno u hrišćanstvu ne ostane.
Međutim, ne možemo ni da se zatvorimo u jako male grupe sa maksimalnim slaganjem u doktrini i principima, odvojimo se od ostalih i odbijamo da priznamo kao hrišćane one koji ne prihvataju sva naše obeležja. Umnožavanje malih grupa koje se ponose svojom čistotom, ali osuđuju i preziru sve koji ne dosežu taj standard ne čini ništa da iskaže istinu “jedne, svete, univerzalne, apostolske crkve” za koju je Hrist umro. Ljubav koju moramo da imamo za sve Hristove učenike nije vidljiva na ovom putu. Gde se onda nalazi izvrsniji put?

Kao što je već bilo rečeno, jedinstvo koje imamo dolazi kroz krštenje Duhom Svetim u Hrista i u Njegovo telo, Crkvu (1. Korinćanima 12:12-13). Naše izražavanje tog jedinstva stoga mora biti kroz jedinstvo istine, “istine koja je u Isusu” (Efescima 4:21). Konačno, to će biti sva istina koja je u Isusu, ali naše jedinstvo sa Isusom ne čeka dok to savršenstvo ne bude dosegnuto. Spasenje nam dolazi kroz veru u Hrista, stoga mora postojati definišuća srž istine koju posedujemo kroz veru, dovoljna da nas ujedini sa Hristom, čak iako trenutno nepotpuna u svakom svom detalju. Definisanje ove srži se može pokazati teškim kao samo verno praktikovanje potpune istine, ali ono će sigurno uključivati da je Bog, stvoritelj neba i zemlje protiv koga smo svi zgrešili, bio u Hristu, izmirio sa sobom sve koji veruju u Njega, ne računajući njihove grehe protiv njih, već ih opraštajući kroz otkupljenje koje se nalazi u bezgrešnom životu i zastupničkoj smrti Hrista, primljeno samo verom, pozivajući nas na poslušnost Hristu kao Gospodu pod autoritetom Njegove Reči u Svetom Pismu. Gde se Hrist istinski propoveda, tamo je evanđelje; a gde se evanđelje istinski veruje, tamo je crkva.

Međutim, kao što smo videli, crkva koja je u Isusu je raznolika. Ova raznolikost među hrišćanima je zbog nedostatka saobražavanja Hristu. On je izabrao da nas postepeno posvećuje u ovome svetu. Dok se naš napredak u posvećenju razlikuje u doktrini i praksi, u ovome svetu će uvek biti potrebe, da oni koji su ujedinjeni u Hristu, žive u ljubavi jedni prema drugima, dok se suočavaju s razlikama. Ponekad te razlike rezultiraju formiranjem drugačijih crkvi i denominacija kako bi se održala čista savest pred Bogom. Međutim, takve podele ne moraju biti poraz jedinstva među nama, dokle god im ne dopustimo da unište našu međusobnu ljubav i dobrodošlicu u Hristu. Takve podele su svakako zbog praktične neophodnosti, jer ne mogu svi hrišćani na svetu da se sastaju zajedno u isto vreme na istom mestu.

Mnoga raznolika okupljanja hrišćana koja se šire širom sveta mogu zapravo da služe Božijoj svrsi tako što će nas raspršiti među izgubljene da svetlimo Hristovim svetlom. Naša brojna grupisanja mogu takođe dobro služiti nama, ohrabrujući nas da budemo verni onome što verujemo da nas je Hrist poučio, spajajući nas sa onima sa kojima možemo najpotpunije sarađivati. Međutim, ako dozvolimo da naše podele postanu narušavaoci ljubavi i razlozi za ponos i rivalstvo, onda ćemo doživeti neuspeh u našem pozivu, a naše svedočenje za Hrista će biti okaljano.

Izreka Rupertusa Meldeniusa daje pravi balans. Poziva nas na jedinstvo u suštinskim stvarima, srž istine u našem jedinstvu sa Hristom. U nesuštinskim (ne nevažnim, već onim stvarima koje ako nedostaju, ne sprečavaju naše jedinstvo sa Hristom), nas poziva na slobodu tako da svi mogu da slede svoju savest podređenu Reči i Duhu. Međutim, u svim stvarima, mora postojati ljubav (“milosrđe” od latisnke reči caritas, ili “ljubav”), koja “je spona savršenstva” (Kološanima 3:14).
Neka vam Bog koji daje strpljivost i utehu, dok sledite Hrista Isusa dâ duha jedinstva, da jednodušno i jednoglasno možete slaviti Boga i Oca našega Gospoda Isusa Hrista. Prihvatite jedan drugoga, kao što je Hrist prihvatio vas, na Božiju slavu (Rimljanima 15:5-7).