Ukoliko vašoj doktrini o obraćenju nedostaje komponenta zajednice, onda joj nedostaje deo bez kog ne može da bude potpuna. Uz zavetnog poglavara dolazi i zavetni narod.
To ne znači da zajednicu treba da stavimo na prvo mesto. Možda ste pomislili na poznatu izjavu N.T. Rajta da opravdanje „nije toliko o soteriologiji, već o eklesiologiji; nije toliko o spasenju, koliko o crkvi“ (Šta je Sveti Pavle stvarno rekao). Ovo je jasan primer, po onome što Daglas Mu kaže u svom gotovo jednako poznatom citatu o tome kako stavljamo u drugi plan ono što Novi Zavet stavlja u prvi, i obratno (citirano u članku D.A. Karsona Faith and faithfulnes (Vera i vernost)).
Među ljudima ne može biti istinskog pomirenja dok se svaki grešnik najpre ne izmiri s Bogom. Horizontalno neumitno prati vertikalno. Eklesiologija neumitno prati soteriologiju. To znači da element zajednice ne sme biti na prvom mestu, kako ne bismo izgubili celinu.
Ipak, on mora doći. Naravno, zajednica mora ostati unutar strukture samog obraćenja. Jedinstvo zajednice u Hristu nije samo posledica obraćenja, već je njegov deo. Pomirenje s Božijim narodom nije isto što i pomirenje s Bogom, ali je od njega neodvojivo.
Ta istina se ponekad izgubi jer preveliki akcenat stavljamo na konkretnu mehaniku spasenja, kao kada u svojim raspravama o doktrini ne idemo dalje od odnosa Božije suverenosti i naše odgovornosti ili potrebe za pokajanjem i verom. Međutim, potpuno razumevanje obraćenja takođe bi trebalo da sadrži izveštaj o tome odakle i kuda idemo. Kada se obratimo, prelazimo iz smrti u život; iz vlasti tame u carstvo svetla. Takođe, ranije nismo bili narod, a sada imamo nacionalnu pripadnost, bili smo zalutala ovca, a sada pripadamo stadu, bili smo odsečeni deo tela, a sada pripadamo telu.
Obratite pažnju na Petrove paralelne izjave:
„Vi koji nekad niste bili narod, a sada ste Božiji narod; vi koji ste bili u nemilosti, a sada ste u milosti“ (1 Petrova 2:10).
Primanje milosti (vertikalno pomirenje) dešava se u isto vreme kad i sticanje nacionalne pripadnosti (horizontalno pomirenje). Bog nam se smiluje tako što nam oprosti grehe, a neizbežna posledica toga jeste uključenje u njegov narod.
Naravno, da bismo videli komponentu zajednice u svom obraćenju, ne moramo ići dalje od zavetne strukture Biblije. Istina je da svi starozavetni savezi nalaze ispunjenje u Avramovom potomku (jednina). Isus je novi Izrael. Ipak, takođe je istina da svi ujedinjeni u Isusu kroz novi savez takođe postaju Božiji Izrael i Avraamovo potomstvo (množina) (Galaćanima 3:29; 6:16).
Drugim rečima, uz zavetnog poglavara uvek ide i njegov narod (vidi Rimljanima 5:12). Pripadati novom savezu, dakle, znači pripadati narodu.
Nije iznenađujuće što Stari Zavet obećava novi savez i tako daje obećanje narodu: „I niko više neće morati da uči svoga bližnjega ni svoga brata govoreći ’Upoznaj Gospoda’, pošto će me poznavati svi od malog do velikog među njima, govori Gospod. Jer oprostiću im njihova zlodela i više se neću sećati njihovih greha“ (Jeremija 31:34). Novi savez obećava oproštenje (vertikalno) i zajednicu braće (horizontalno).
Čitava priča predivno je prikazana u Efescima 2. Stihovi od 1 do 10 objašnjavaju oproštenje i naše vertikalno pomirenje s Bogom: „Milošću ste spaseni.“ Stihovi 11 do 20 zatim predstavljaju ono horizontalno: „Jer, on je naš mir. On je od dvoga načinio jedno i u svom telu razorio neprijateljstvo, taj pregradni zid razdvajanja“ (14. stih).
Obratite pažnju na to kako je čin učinjen u 14. stihu u prošlom vremenu. Hristos je već ujedinio Jevreje i neznabošce. Ovde nema zapovesti. Pavle ne zapoveda svojim čitaocima da teže jedinstvu, već govori u indikativu. Oni jesu ujedinjeni zbog toga što je Bog to učinio, a Bog je to učinio upravo na onom mestu na kojem je postigao vertikalno pomirenje – na Hristovom krstu (vidi i odnos indikativa i imperativa u Efescima 4:1-6).
Zbog prirode Hristovog novog saveza, jedinstvo u zajednici je deo indikativa obraćenja. Obratiti se znači postati deo Hristovog tela. Naš novi identitet sadrži eklesijalni element. Hristos je od nas napravio eklesijalne ljude.
Evo jednostavnog načina da to posmatrate. Kada otac i majka odu u sirotište i usvoje dečaka, oni ga odvedu kući i stave za porodični sto da večera s novom braćom i sestrama. Nije isto biti sin i biti brat. Biti sin je na prvom mestu, ali je bratstvo nešto što obavezno sledi.
To znači da ste se obraćenjem kvalifikovali za porodičnu sliku.
Koja je primena za naš život? Jednostavna je: priključite se crkvi!
Opravdani ste, pa budite pravedni. Postali ste deo njegovog tela, pridružite se telu. Postali ste jedno, stoga budite jedno s grupom hrišćana.
Šta ovo znači za našu crkvu? To znači da veoma važno da gorespomenutu mehaniku obraćenja shvatimo kako treba. Želimo snažno razumevanje Božije suverenosti i ljudske odgovornosti; i pokajanje i veru. Disbalans u ovim stvarima dovešće do disbalansirane i neuredne crkve. Ono što stavite u šerpu obraćenja postaće supa crkve.
Ukoliko vašoj doktrini o obraćenju fali snažno razumevanje Božije suverenosti, bićete u opasnosti da propovedanjem i evangelizacijom nastojite da zadovoljite ljude ili manipulišete njima. Vrlo je moguće da će vaš pristup vođstvu postati pragmatičan. Zbog pretrpanog rasporeda, i vi i vaša zajednica bićete u opasnosti da sagorite. Vaša praksa u vezi sa članstvom biće zasnovana na povlasticama ili beneficijama (kao u nekom klubu). Vaše prakse vezane za odgovornost i disciplinu će najverovatnije nestati. Ugrozićete svetost. Spisak je dugačak.
Ukoliko vašoj doktrini o obraćenju fali snažno razumevanje ljudske odgovornosti, bićete u opasnosti da budete loši upravitelji svojih darova, kao i darova ljudi iz svoje crkve. Bićete u većoj opasnosti da budete samozadovoljni u evangelizaciji i pripremi propovedi. Bićete u opasnosti da pokažete manje ljubavi i saosećanja prema ljudima koji pate. Drugima ćete možda delovati strogo ili nemarno. Možda ćete imati problema sa slabim molitvenim životom i zbog toga propustiti sve one blagoslove koje ste mogli imati. Ugrozićete ljubav. Spisak je dugačak.
Ukoliko vašoj doktrini o obraćenju fali snažno razumevanje pokajanja, brzopleto ćete nuditi sigurnost spasenja, a teško ćete se odlučiti na to da ljudima kažete da izbroje koliko će ih koštati da slede Isusa. Bićete skloniji tolerisanju svetovnosti i nesloge u crkvi, a i članovi vaše crkve biće skloni da tolerišu iste stvari jer će mnogi ostati u plitkoj vodi vere. I nominalizam će biti češći, jer će milost delovati jeftino. Generalno, crkva će voleti da peva o Hristu Spasitelju, ali ne toliko o Hristu Gospodu i neće se mnogo razlikovati od sveta.
Ukoliko vašoj doktrini o obraćenju fali snažno razumevanje vere, imaćete crkvu punu nervoznih, samopravednih legalista koji udovoljavaju ljudima. Disciplinovaniji članovi crkve imaće lažni osećaj da su dobri, a manje disciplinovani članovi potajno će kriti svoj greh i polako učiti da osuđuju sebe i preziru druge. Iskrenost će biti retka; dvoličnost česta. Ljudi sa strane i izgubljeni neće osećati toplinu istinske milosti. Kulturološke preferencije biće pomešane sa zakonom. Crkva će voleti da peva o zapovestima Hrista Cara, ali ne toliko o Jagnjetu uprljanom krvlju, Jagnjetu koje je ubijeno za njih.
Generalizujem, naravno. Stvari se ne dešavaju tako jasno. Ali osnovna ideja u svim ovim primerima zasniva se na bliskom odnosu između obraćenja i crkve. Ukoliko je u obraćenje obavezno uključena zajednica, ili konkretnije, ukoliko obraćenje pojedinca neizbežno vodi ka ujedinjenom narodu, onda će sve drugo što dodate svojoj doktrini o obraćenju dramatično promeniti crkvu koju ćete dobiti.
Želite li zdravu ckrvu? Onda radite na svojoj doktrini obraćenja i podučavajte svoje članove svim njenim aspektima. Osim toga, potrudite se da struktura i programi vaše crkve budu u saglasnosti sa ovom mnogostranom i snažnom doktrinom.
