Zbog greha žalimo, a milosti se divimo

Primetio sam, tokom godina, da se neke organizacije toliko trude da naglase svetost, da ne naglašavaju dovoljno da nas Bog po milosti prihvata uprkos našim gresima. A neke druge organizacije, kako bi izbegle legalizam i uživale u milosti, nevoljno pozivaju ljude da detaljno sebe ispitaju i iskreno se pokaju. Pastor Džon Njutn iz 18. veka odlično pravi balans pridajući jednaku važnost samo-ispitivanju i milosti. U prethodnom članku smo videli koji su to Njutnovi efikasni načini za ispitivanje srca. On kaže da hrišćani slabo odvajaju vreme i napor da ispitaju sebe i rastu u svetosti, u rodovima Duha. Da li detaljno ispitivanje znači da smo osuđeni na to da se uvek osećamo nedostojnima, osramoćenima i krivima? Ne. Njutn shvata da se više radujemo milosti kad smo svesniji svojih greha. Niko nije umeo bolje od Njutna da podstiče ljude da primene evanđelje milosti na svoje srce kako bi ga promenili. Od Njutna sam tokom godina naučio kako se to radi.

Ljudi se često trude da budu svesni opasnosti od onoga što rade. Kažeš sebi, ako nastavim to da radim, stvoriću sebi probleme. To je možda istina i može te otrezniti kako bi prepoznao svoj problem. Ali, ako je to sve što sebi kažeš, to je kao da savijaš metal u srcu, ali ga ne omekšavaš i ne oblikuješ ga trajno. Motivacija je krajnje sebična i donosi samo kratkotrajnu promenu.

Treba da odemo dublje, do trajne promene srca. Treba dovesti srce do radikalne, skupocene Božije milosti koja je u Hristu na krstu. Srcu pokaži beskrajnu dubinu do koje je on otišao da bi te oslobodio od greha i osude. To te ispunjava ne samo osećajem da je greh opasan, već i tugom zbog greha. Zamisli koliko je to nezahvalno. Tvoj greh nije samo protiv Božijeg zakona, već i protiv njegovog srca. Neka ti se srce topi zbog onoga što je učinio za tebe. Neka zadrhti jer znaš da je on dostojan – dostojan je sve slave.

Druga Njutnova moćna misao je ova: nije naš greh samo to što se bunimo i hoćemo da budemo svoji gospodari, već i to što tražimo da nas pored Boga još nešto zadovolji i ispuni. Njutn je umeo da istakne da je opasno imati nisko mišljenje o grehu, odnosno, olako ga shvatati, a umeo je da istakne i suprotno – da olako uzimamo to što je Isus učinio za nas. Njutn je pisao pismo čoveku koji je bio obeshrabren:

Kažeš da ti je teško da veruješ da božanska čistota prihvata čudovište kao što si ti. Kad tako razmišljaš, ne samo da imaš loše mišljenje o sebi, koje je tačno, nego i loše mišljenje o osobi, delu i obećanjima Otkupitelja, a to sigurno nije tačno. Sotona se pretvara u anđela svetla. Neki put se nudi da nas uči poniznosti. Iako ja želim da budem ponizan, ne želim to da učim u njegovoj školi. Njegove premise su verovatno istinite, da smo opaka i jadna stvorenja, ali on onda iz toga izvodi odvratne zaključke. Uči nas da dovodimo u pitanje silu, volju ili vernost Hristovu. Mi se ispravno žalimo na sebe i to dolazi od naše mržnje prema grehu. Kad malo pažljivije pogledamo, vidimo da se u to meša puno samovolje, samo pravednosti, nevere, ponosa i nestrpljenja i da je to samo malo bolje od najgorih zala na koja se žalimo. Nemaš i ne možeš imati išta pred Bogom sem onoga što uzimaš iz Isusove pravednosti i otkupljenja. Kad bi konstantnije držao pogled na njemu, bilo bi ti prijatnije. On bi dobio veću čast. Hajde da se molimo da možemo da sledimo zapovest apostola, bolje rečeno, Gospodnju zapovest preko apostola: „Radujte se u Gospodu uvek. Opet kažem, radujte se!“ U sebi imamo malo toga za radovanje, ali imamo pravo i razlog da se radujemo u njemu. („XI pismo svešteniku gosp. S.” Dela Džona Njutna 6. knjiga, 185-187) 

Ako hoćemo da rastemo u milosti, moramo ostati svesni da smo istovremeno i grešnici i Božja deca u Hristu. Potrebno je da potpuno i stalno budemo svesni svojih greha pred Bogom, ali i da duboko budemo svesni našeg jedinstva s Hristom i činjenice da nas on prihvata.
Na kraju krajeva, radost i čudo evanđelja je to što će nas trajno promeniti.