Jovovi prijatelji pokazuju kako treba da reagujemo kad neko doživljava duboki bol i žalost – a pokazuju nam i kako ne treba da reagujemo.
Jovovi prijatelji su iz prve ruke videli koliko je duboka njegova patnja i trudili su se da ga kako-tako uteše svojim rečima. Njihov konačni odgovor bio je sušta teorija i nimalo mu nije pomogao.
Veoma je opasno komentarisati nečiju nevolju ili se obraćati nekome ko pati, a da pritom sami nismo doživeli ništa slično ili pak odvojili dovoljno vremena da ga dobro saslušamo i ponizno se pomolimo Bogu. Šesnaesta glava Knjige o Jovu opisuje iste te prijatelje kao loše utešitelje – ljude koji su „mogli da gomilaju reči“ na Jova i pričaju bez kraja i konca (vidi 16,4). Tragajući za brzim rešenjem i odgovorom na Jovovu patnju, prijatelji su samo gomilali optužbe. Naročito je Sofar podsećao Jova da je zaslužio i gore od onoga što trenutno proživljava (Jov 11,4-6). Elifas je, slično tome, tvrdio da je Jov možda odlutao od Boga i da je morao pažljivije da ga sluša (22,21-23). Ti ljudi su previše jednostavno prišli Jovovoj patnji, a takav pristup više povređuje nego što leči. Prebrzo su reagovali i imali su spreman odgovor na svaku Jovovu tužbalicu. Kad je Elifas prvi otvorio usta i zapitao: „Ali ko bi se mogao uzdržati da ne govori?“, trebalo je da odgovori: „Ja“!
Jov je kritikovao njihove savete: „Jer vi izmišljate laži, svi ste zaludni lekari. O, da biste sasvim ćutali! Bili biste mudri“ (Jov 13,4-5). Ipak, njegovi prijatelji su u početku upravo to uradili. Nedelju dana su bez reči sedeli kraj njega.
Kad neko pati, tišina u njegovom prisustvu će mu često mnogo više pomoći od reči. Vrlo je moguće da bi Jov doživeo veću utehu i zajedništvo da su prijatelji ostali pri svojoj prvoj reakciji – da su mu se jednostavno pridružili i seli pored njega bez reči.
Tišina je često sastojak koji nedostaje našoj reakciji na patnju. Ona svakako nije jedina potrebna reakcija, ali je veoma potcenjena. Ako se potrudimo da se, bez ikakvog plana, isključimo iz sve buke koja nas okružuje i poslušamo glasove onih koji pate, možda ćemo u tom tihom razmišljanju postići mnogo više nego što možemo i da zamislimo. I možda će tada ono što imamo da kažemo biti mnogo korisnije – i po sadržaju i po načinu na koji to kažemo. Tako je Jov mislio. Da li ove nedelje možete nekoga da blagoslovite svojim tihim prisustvom?
