Patnja nije nepoznanica nikome od nas. Bilo da je reč o smrti bližnjeg, bolnoj dijagnozi, sukobu na poslu, rastrzanom odnosu ili bilo čemu sličnom, iskušenja nisu izolovani problem. U celom Pismu vidimo brojne izveštaje o patnji. Dok živimo život i čitamo Bibliju, postaje nam nesporno očigledno da je patnja deo čovekovog postojanja.
Kad prihvatimo ovu istinu, jedno od najvažnijih pitanja koje postavimo glasi „zašto?“ Zašto ljudi pate? Svi pogledi na svet i religije nude nam neki svoj odgovor: „Bol je samo iluzija.“ „Nema Boga; bol je besmislen.“ „Bog nema kontrolu nad bolom.“ „Patnja je kazna za nešto što smo učinili u sadašnjem ili prošlom životu.“ Svim ovim odgovorima zajednička je jedna stvar: ne daju nam nadu. Ali sam Bog nam nudi jedan bolji odgovor.
Bog je mogao da spreči Satanu da prevari čoveka, mogao je da spreči Adama i Evu da budu prevareni, pa čak i da spreči patnju uopšte. Međutim, patnja je tu da nauči ljude koliko su dobrovoljna ljubav i iskrena poslušnost važne i da im pokaže da imaju potrebu za Spasiteljem. Upravo zahvaljujući slobodi koju imamo, u stanju smo da naučimo tu lekciju. Bog nas nije stvorio da budemo roboti. Želeo je da mu služimo slobodno i iz ljubavi, ne na silu ili zato što mislimo da moramo. Nažalost, u toj svojoj slobodi čovečanstvo je odabralo da živi odmetnuto od njega – što je dovelo do užasnih posledica. Kad god zgrešimo, pokazujemo da nismo ništa bolji od naših praroditelja.
Bog je znao da ljudi moraju da se suoče s istinom da je odmetanje od njega ludost. Zato ih je oterao od drveta života u Edemu (1. Mojsijeva 3,22-24). Zato svet više ne funkcioniše onako kako je stvoren – a to važi i za naše telo (stihovi 16-19). Baš kao i dete koje je pobeglo od kuće, pa onda shvatilo koliko je lakomisleno bilo i vratilo se kući s još većom ljubavlju prema porodici, tako i mi možemo slobodno da se vratimo Bogu s čežnjom za njegovom ljubavlju. Bog je dozvolio da greh u svem svom užasu dođe u svet kako bismo osetili posledice svojih odluka i naučili da ga još više volimo, jer on u ovom zlom svetu pokazuje lepotu svoje ljubavi.
K. S. Luis je to ovako ilustrovao: „Bog u našim zadovoljstvima šapuće, u našoj savesti govori, ali u patnji viče. Ona je njegov megafon koji budi ogluveli svet.“1
Bog nije stvorio zlo, ali ima vlast nad njim. Zato možemo da imamo ovu nadu: doći će dan kad će Bog sve zlo privesti kraju. Do tog dana, ostaviće stvari kakve jesu, da bismo se mi u našim iskušenjima okrenuli Slugi koji pati kao svom Spasitelju. Ne dajte da vas razočaranost životom u ovom palom svetu navede da mislite da Boga nema ili da mu nije stalo. Neka vas, umesto toga, ona stalno i iznova odvlači Spasitelju, koji je obećao da će jednog dana dokrajčiti nepravde i koji pred vas razastire večnost u kojoj je sve ispravno.
