Kakvo god da je carstvo doživljaja, uvek je najvažniji ugao posmatranja. On, na primer, umetniku pomaže da tako naslika čašu da nam se čini da možemo da sipamo vodu u nju ili da naslika stolicu tako da izgleda kao da stabilno stoji na zemlji, a ne kao da visi u vazduhu. Slično tome, ako želimo da ispravno postupimo u životnim iskušenjima, potreban nam je ispravan ugao posmatranja. Ako o iskušenjima ne razmišljamo ispravno, ne možemo ispravno ni da reagujemo.
U iskušenjima se na ispitu nalazi naše uzdanje u Isusa kao u jedinu nadu. Iskušenja nam pomažu da utvrdimo da li je vera koju ispovedamo iskrena ili lažna. Kad sve teče glatko, sasvim je prirodno da osećamo samopouzdanje. Ali kad se kola slome – kad porodični život počne da se raspada, kad telo ili um iznevere, kad izgubimo nadu u život – počinjemo da otkrivamo da li je naša vera iskrena. A kad se u iskušenju pokaže da je prava, onda se radujemo, jer je takva vera „dragocenija od propadljivog zlata koje se vatrom kuša“ (1. Petrova 1,7).
Teškoće nam takođe pomažu da utvrdimo koliko smo uzrasli u veri – da li tapkamo u mestu ili napredujemo. Razočaranja i suze često doprinose napretku i rastu u veri, jer tada Božju reč sprovodimo u delo na načine na koje to ranije nismo radili i shvatamo koliko je Hristos dragocen iznad svega. Kao što je jedan pisac rekao: „Vetar iskušenja odnosi plevu grešaka, licemerja i sumnje, a ono što ga preživi ostaje… iskreni deo karaktera.“1
U iskušenju se razvija snaga koja ostaje s nama. Hrišćanski život nije sprint od nekoliko stotina metara, nego kros-kantri trka koja traje ceo život. Maratonci pretrče kilometre i kilometre osećajući teškoće i umor, ali svejedno nastavljaju. Ne iznenađuje ih to što osećaju bol. Oni ga očekuju, ali znaju da ih iza svih tih teškoća očekuje cilj. Tako će i životna iskušenja u nama stvoriti istrajnost koja nam je potrebna da istrčimo duhovnu trku.
Pogledajmo život bilo kog hrišćanina blagog pogleda i nežnog srca i gotovo uvek ćemo otkriti da su do te dobrote došli preko iskušenja. Lako je želeti rezultate bez ikakvog truda. Ipak, to ne ide tako. Bog našu veru obično uzgaja u zemljištu neprilika.
Pitanje koje treba sebi da postavimo glasi: „Verujem li ja u ovo?“ Ako verujete, to će dramatično promeniti način na koji posmatrate životne teškoće i vašu reakciju na njih. Iskušenja će vas i dalje ispunjavati bolom, strahom i neizvesnošću – ipak, istovremeno ćete moći da o njima razmišljate s radošću, znajući da grade vašu duhovnu istrajnost i da ste samim tim sposobniji da dođete do linije cilja.
