Bitka za podsećanje

Jedan od najvećih neprijatelja nade je zaboravljanje Božijih obećanja. Podsećanje je velika služba. I Petar i Pavle su rekli da su iz tog razloga pisali pisma (2. Petrova 1:13; Rimljanima 15:15).

Glavni Pomagač u našem podsećanju na ono što treba da znamo je Sveti Duh (Jovan 14:26). Ali to ne znači da treba da budete pasivni. Vi ste odgovorni samo za svoju sopstvenu službu podsećanja. A prva osoba koju treba da podsetite ste vi sami.

Um ima veliku moć: može sam sebi da se obraća kroz podsećanje. Um može da nešto „gaji u mislima,“ kako piše u tekstu: „Ali gajim nadu u mislima: Nije nas nestalo jer nije prestala ljubav Gospodnja“ (Plač Jeremijin 3:21-22).

Ako ne „gajimo u mislima“ ono što je Bog rekao o sebi i o nama, klonemo. O, koliko mi je ovo poznato iz sopstvenog bolnog iskustva! Ne valjajte se u blatu bezbožnih poruka u svojoj glavi. Poruka poput: „Ne mogu…“, „Ona neće…“, „Oni nikada…“, „To nikad nije funkcionisalo…“

Nije suština u tome da li su ove poruke tačne ili nisu. Vaš um će uvek naći načina da ih učini tačnim, osim ako ne budete „gajili u mislima“ nešto veće od toga. Bog je Bog nemogućeg. Koristiti razum kao izlaz iz bezizlazne situacije nije efektivno kao podsećati sebe na to da Bog čini nemoguće stvari.

Ako sebe ne podsećamo na veličinu, milost, silu i mudrost Božiju, tonemo u pesimizam bez pameti. „Bez pameti i bez znanja sam bio, pred tobom sam bio životinja“ (Psalam 73:22).

Do velikog zaokreta od očaja ka nadi u Psalmu 77 dolazi kroz sledeće reči: „ Spominjem dela Gospodnja, čuda tvoja od starina pamtim. Na sva dela tvoja mislim, razmatram to što si učinio!” (Psalam 77:11-12).

Ovo je velika bitka mog života. Pretpostavljam i vašeg. Radi se o bici za podsećanje! Mene samog. A potom i drugih.

Ova dnevna pobožnost je odlomak iz “Služba podsećanja – sebe.”