Blaženstvo je veliki deo Božije slave.
Nezamislivo je za apostola Pavla da bi se Bogu mogla uskratiti beskrajna sreća, a da on i dalje bude sve-slavan. Biti beskonačno slavan je isto što i biti beskonačno srećan. Pavle kaže: „Slavnim evanđeljem blaženoga Boga.” Sjajno je što je Bog blažen (srećan) onoliko koliko jeste srećan, to jest beskrajno.
Božija slava je uveliko u skladu sa činjenicom da je on srećan mnogo, mnogo više nego što mi možemo i da zamislimo.
Evanđelje je slavno, ono je evanđelje blaženog (srećnog) Boga. Tako piše u Bibliji! Radosna je vest da je Bog slavan i srećan.
Niko ne bi želeo da provede večnost sa Bogom koji nije srećan. Ako je Bog nesrećan, onda cilj evanđelja nije cilj da budemo radosni, pa takvo evanđelje ne bi ni moglo biti radosna vest.
Ali, Isus nas zaista poziva da provedemo večnost sa srećnim Bogom kad kaže: „…podeli radost sa svojim gospodarom” (Matej 25:23). Isus je živeo i umro da bi njegova radost – Božija radost – mogla da bude u nama i da naša radost bude potpuna (Jovan 15:11; 17:13). Zato je evanđelje slavno evanđelje srećnog Boga.
Božije blaženstvo je najpre i najviše sreća uživanja u njegovom Sinu. Tako, kada učestvujemo u Božijoj sreći, učestvujemo u njegovom uživanju u Sinu.
Zato nam je Isus obznanio Oca. Na kraju svoje prvosvešteničke molitve u Jovanu 17, on kaže svome Ocu: „Obznanio sam im tvoje ime i obznaniću, da ljubav kojom si me zavoleo bude u njima, i ja u njima.” (Jovan 17:26). On je obznanio Boga zato da bi Božije uživanje u Sinu moglo zaživeti i u nama i postati naše uživanje u njemu.