Isus je umro za taj trenutak

Kada se jutros u 4:59 oglasio alarm, u deliću sekunde sam pomislio na konačnu realnost umiranja i stajanja pred potpuno svetim Bogom, bez ičega što bi me njemu moglo preporučiti osim mog sopstvenog života.

Užas te situacije premašio je samo bljesak stvarnosti: Isus Hrist je umro upravo za taj trenutak.

A onda je užas nestao.

U tom trenutku sam osetio sledeće: ovo je suština onoga što se dešava kadgod se neko obrati Bogu. Ovako se otkriva da je Isus Hristos stvaran. Ovako ljudi počinju da cene ljubav Hristovu. Iznenada, prvi put vide i osećaju očima svog srca neporecivu stvarnost susreta sa Bogom kad nas grize savest.

Takva vizija ima impresivan uticaj. Ona nam daje do znanja da je naša jedina nada Posrednik. Ako stojimo sami, a nemamo ništa što bi nas preporučilo Bogu sem sopstvenog grešnog života, potpuno smo izgubljeni. Za nadu u večnost u prisustvu ovog Boga, potreban nam je Otkupitelj, Žrtva pomirnica, Spasitelj.

U ovom trenutku užasne krize, ništa ne sija tako jako kao jevanđelje Isusa Hrista — „koji me je zavoleo i dao svoj život za mene“ (Galatima 2:20). U deliću sekunde pre njegovog dolaska, dopušteno mi je bilo da vidim sveobuhvatnu tamu i užas suda — nije se radilo o nekom teološkom zaključku, niti o racionalnom zaključku, a ni o pukoj misli; radilo se o pogledu unutrašnjim okom koje je puno saznanja, osećanja i izvesnosti.

Naš Bog je oganj koji spaljuje. On neće promatrati zlo. Mi smo potpuno izgubljeni. Moja krivica je tako toliko ogromna, toliko stvarna, tako neupitna u tom deliću sekunde, da nije postojala ni najmanja šansa da se opravdam. Situacija je bila iznenadna, sveobuhvatna i beskrajno beznadežna.

Isus predstavlja sve što je važno u ovom trenutku. O Hriste! O Hriste! Može li moje srce da obuzda taj talas zahvalnosti?! O daru Božiji, moja ogromna i jedina potrebo!

Ova dnevna pobožnost je odlomak iz dela „Iz pastorovog dnevnika.“